[memento]

Da bi bolje shvatili suštinu eventualnog događaja koji bi doveo do pomirenja između Rimokatoličke i sestrinskih pravoslavnih crkvi (i pravoslavna crkva je katolička odnosno vaseljenska) mislim da bi prvo trebali uspešno da apsolviramo problem Šizme, odnosno uzroke koji su rezultirali do konačnog raskola hrišćanstva i podele na rimokatolicizam i ortodoksno pravoslavlje...

Mislim da je u tom smislu interesantno mišljenje oca Andreja Filipsa koji u svom tekstu Od “filioque” do humanizma o ovome kaže (nešto skraćena varijanta):

Moramo prvo shvatiti da odvajanje Istočnog i Zapadnog hrišćanstva nije bio događaj, već proces. Štaviše, taj proces je počeo na vrhuncu Zapadnog društva i njegove posledice su počele da se postepeno šire naniže.

Veruje se da je proces Šizme počeo na kraju osmog veka, među izabranicima na Dvoru Karla Velikog, Šarlemanja. Počeo je sa obnovom paganskog znanja Rima, judeo-vavilonskog nasleđa Rima. U svom grehu gordosti, Šarlemanj je želeo da uspostavi novo rimsko carstvo na Zapadu.

Svi Zapadni vladari su pokušali da učine isto, ali sva njihova Carstva, kao i Šarlemanjovo, pala su, jer im je nedostajao blagoslov Božiji zbog njihove gordosti. Da bi obnovio Imperiju Rima, Šarlemanj je morao da prvo odbaci Hrišćansko Rimsko Carstvo, Romeju, čija je prestonica bila u Novom Rimu, gradu Prvog hrišćanskog rimskog cara, Konstantinopolju.

Ideološki je ovo bilo moguće obnavljanjem paganskog ili klasičnog rimskog sistema mišljenja. To je drugim rečima, značilo, obnavljanje racionalizma, korišćenje ljudskog razuma, silogizama i dijalektike, onoga što Sveti Pavle naziva „telesnom mudrošću“ (2.Kor. 1:12).

Znanje i korišćenje ovog logičkog sistema je na Karlov dvor došlo pre svega iz Španije, gde je naučeno od jevrejskih mislilaca, koji su sačuvali nasleđe rimske i grčke paganske filosofije.

Glava Šarlemanjove škole, Alkuin, najbolje sažima prirodu ovog racionalizma u svom delu o Svetoj i Nerazdeljivoj Trojici: „Samo prefinjenost kategorija može da baci svetlost na najdublja pitanja koja se tiču Svete Trojice“. Korišćenje ovakvih racionalističkih tehnika će posledično voditi, u jedanaestom veku, do nove kulture, do novog načina mišljenja.
One su odvele do:
• Odbacivanja bogoslovlja radi filosofije.
• Odbacivanja monaštva radi sholastike.
• Odbacivanja manastira radi univerziteta.
• Odbacivanja Jevanđelja radi paganskih pisaca.
• Odbacivanja rada nad srcem radi gajenja intelekta.
• Odbacivanje, podvigom zadobijene, blagodati, zbog, intelektom zadobijenog učenja.
• Odbacivanje znanja sveta radi dolaska do Nestvorene Svetlosti radi očajanja bezblagodatnog znanja palog sveta ovde i sada.

Kroz ovaj racionalizam, mudrost, koja je sklad znanja i vere, predala je put bezbožnoj nauci. Mudrost, Koja je jahala na leđima magarca, uspupila je put “ponosu života” (1:Jovan 2:16), ali “ludost Božija je mudrija od ljudi” (1.Kor. 1:25).

Jer, u racionalizmu, ovim rasuđivanjima palog, ljudskog uma, čovek nalazi ne Boga, već psihologiju, odraz sebe, sa svim demonskim impulsima kojima je pali um sklon. Teologija racionalista je samo psihološki produžetak sebe, bog, sagrađen po sopstvenoj paloj slici.

Tako je, u Srednjem veku, Zapadni um video Boga, kao strogog, surovog, feudalnog barona.

U Renesansi, Mikelanđelo Ga je naslikao kao čulno, telesno božanstvo.

„Prosvetljenje“ osamnaestog veka Ga je naslikalo kao boga Razuma, izraz deizma.

Danas, ako Zapad govori da Bog ne postoji, to je prosto iz razloga što On ne postoji u umu “modernog” čoveka. Ovo ne znači Njegovo objektivno nepostojanje, to prosto znači da je “moderni” čovek Zapada, uspeo, nakon vekova napora, u proterivanju Boga iz svog uma. Čovek se oseća napuštenim od Boga – ali ovo je samo iz razloga što je čovek napustio Boga, a ne Bog čoveka.

Racionalizam, koji je počeo krajem osmog veka sa Šarlemanjom, raširio se do jedanaestog veka u Rim (koji ga je do tog vremena odbacivao), pomoću Germanskih papa. Od tog trenutka, odvajanje Zapadnog od Istočnog Hrišćanstva je postalo neizbežno.

Na žalost, Istok nije obratio mnogo pažnje na ovo u to vreme. Prvo, Zapad je bio naseljen sa otprilike svega deset miliona, dok je prestonica Istoka, Konstantinopolj, sam imao populaciju od milion ljudi. A onda je takođe samo mala frakcija Zapadne populacije znala nešto o filosofiji i kategorijama racionalizma. Samo je minorna frakcija uopšte čula za novo, racionalističko učenje, nazvano “filioque”.

Istok je, štaviše, malo cenio racionalizam, koji su Oci Crkve još odavno nadvladali. Posmatrani sa Istoka, događaji iz 1054. godine, su izgledali kao samo još jedan varvarski revolt u udaljenim provnicijama. Čim bi papa iz Rima bio postavljen, cela zbrka bi mogla da se slegne i Rimski Hrišćanski “Commonwealth”, Romeja, bi mogao da opet bude celovit.

Iako to nije shvaćeno u to vreme, u stvarnosti su događaji iz 1054 bili početak konačne borbe između Jerusalima i Vavilona, između Hrišćanina i Neo-pagana. Odveli su sveta, seljačka kraljevstva, sa njihovom zajednicom Crkve, Monarhije i Naroda, prvo u feudalne tiranije, na kraju u svetovne, urbane demagogije. Hrišćanska rimska arhitektura je dala put gotičkoj racionalističkoj vladavini nad svetom.

Pre-Romaneska, izražavajući Ovaploćenje Boga na zemlji, utrla je put gotičkim vrhovima čežnjivih nebočuvara, u potrazi za Bogom, ali ne više na zemlji: postava Njegovog “Zamenika” u Rimu je bio dokaz toga.

Iza svih ovih promena došlo je 1054. godine do kulminacije svih posledica racionalizma. Ovo je i bilo je umovanje “filioque”. Bilo je i jeste “filioque”, tvrdnja da Duh Sveti proishodi i od Sina kao i od Oca, koja je zaključala Duha Svetog između Oca i Sina.

U ljudskim izrazima, zaključala je ljudsko srce, sud blagodati, između razuma i tela. Odvajanjem čoveka od Boga na ovaj način, udaljavanjem Duha Svetog od Zemlje, i Njegovim postavljanjem tamo, gde su gotički tornjevi pokazivali, na prazno nebo, On je stavljen van domašaja čoveka. Tako je čovek bio lišen blagodati, kao i principa autoriteta i jedinstva u Crkvi. Jedino rešenje je bila zamena Duha Svetog ljudskom institucijom.

Greška davanja sve vlasti i moći jednom pojedincu je ta, što će na kraju svi tvrditi isto. Ovo je upravo ono što se dogodilo na Zapadu, sa Reformacijom, sa Luterom, Kalvinom, Cvinglijem, Knoksom, Henrijem VIII i bezbroj drugih. U svetovnim terminima, ovo „razblaživanje“ moći se odrazilo u vladavini mase, demokratiji; filosofski rečeno, to je obožavanje čoveka, humanizam.

Ovo je upravo ono što se dogodilo na Zapadu, sa Reformacijom, sa Luterom, Kalvinom, Cvinglijem, Knoksom, Henrijem VIII i bezbroj drugih. U svetovnim terminima, ovo „razblaživanje“ moći se odrazilo u vladavini mase, demokratiji; filosofski rečeno, to je obožavanje čoveka, humanizam.

Humanizam je religija, koja tvrdi, da je čovek mera svih stvari, da je čovek nezavistan, samostalan od Boga. Umesto proslavljanja Boga, mi slavimo čoveka i njegove razumske sposobnosti. Čovek je stavljen na mesto Boga. Ali razum nije izvor Istine, samo je sud za njeno izražavanje. I upravo ovo je bila zabluda mislilaca, koji su se okupili na dvoru Karla Šarlemanja.

„Za one koji su ozbiljno tragali i stremili da otkriju razlog svih stvari, sva sredstva dostizanja pobožnog i savršnog učenja leže u nauci i filosofiji.“ „Moramo usvojiti samo mišljenja Otaca ako njima treba da ojačamo naše argumente u očima onih, čiji je razum slab i tako priznaju pre vlast nego razum“.

Razum je, kao što Šarlemanjovi filosofi nisu shvatili, zbog svoje samo-obmanjive gordosti, samo sud Istine. Izvor Istine jeste Duh Istine, Duh Sveti, „Koji od Oca ishodi“ prema Jevanđelju. Ali racionalisti su, kroz „filioque“, udaljili i uklonili Duha Istine, vezujući Ga između Oca i Sina.
Humanizam je krajnji rezultat Šizme, racionalizma.

Ali, on je takođe početak i nečeg drugog, tajne bezakonja, Antihrista, koji dolazi na mesto Hrista i tako protiv Njega.

Ali Antihrist sa svim njegovim hordama i ljubimcima ne vidi da su oni izgubili – jer poslednja reč u ljudskoj istoriji će biti Reč Božija.....