[A6quattro]

Mila moja, previse je reci potroseno da bi se objasnila tisina, odjek cutnje i nestajanja.
Mislio sam da pisem pesme prikupljajuci te suze velikog placa. Mislio sam da cu potrositi bol slazuci rime i ponekad, samo da cu tako prici koja je odbijala da prodje dati ime.

A trebalo je samo pokupiti krhotine jednog augusta koji nije zasluzio ni pamcenje.
Slagao sam sa njima zaklone od sveta, skupljao ih danima na koje su se namotavale besmislenosti usamljenog leta. Tako je pocela moja poslednja igra. Igra bez prepoznavanja onog odustajanja u njoj. Pricom koja nije ucrtana u niciju kartu zivota i sa dve istine od kojih ni jedna nije bila moja.

Cinilo se da je svega bilo previse, a sve je samo bilo vece od nas. Mozda postoji i bolji rastanak od vlastitog sadrzaja, od ove igre s besmrtnoscu. Svedno je danas, da li sam pricao ili ziveo tu pricu.
I da je izbrisem ostale bi joj besmrtne oci. Svedno je danas i to sto sam preleteo svet i nebo kad ima dublje od dubine i vise od visine. Pokazala si mi to i ja vise ne mogu preleteti sebe.

M.