Neko se seca detinjstva
Kaska sivaca masina
preko debeloga platna
za kosulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kasalj
plucnih bolesnika.
Secam se detinjstva naseg
kad je mati sva umorna i zuta
vazdan sila:
po osam haljina,
osam kaputa,
osam kratkih kosuljica,
sve dok bi svetlost s brda
kroz prozor lila.
Nad masinom vecno nagnuta
bila su joj pleca i glava:
krpila je po sesnaest nogavica,
po sesnaest rukava;
povazdan zeljni smo bili
njenog osmeha i lica.
Zemlja bi se opasati mogla
nizom dugih poruba
sto ih je ispod igle izvukla
njena ruka,
okorela od rada gruba.
Ucutkala se masina,
digla se umorna svalja
da svetlost upali;
brdo vojnickih kosulja
oko skuta joj se valja.
Pa opet kaska igla
potrci, potrci pa stane.
Secam se detinjstva naseg,
tog vremena i svetlog i tuznog,
iz kog od igle majcine
jos nosim ostre rane.