[Buba Erdeljan]

Ego iz epruvete

Razvoj kontrole rađanja - pristupačnost kontraceptivne pilule i legalizacija abortusa, priuštili su roditeljima pravo izbora kao nikada ranije, pa su ovi klinci postali „specijalni“ pre nego što su se čak i rodili. Obična, rasprostranjena imena za njih nisu bila dovoljno dobra – poslednjih decenija roditelji sa mukom smišljaju neobična, jedinstvena imena koja će njihova zlata učiniti posebnim, što je nekada davno bio dovoljan razlog za dobijanje batina od druge dece na igrališ t u. Odrastali su pod staklenim zvonom, sa sterilizatorima, jonizatorima, bebi alarmima i kamerama, uz hiljadu najnovijih naučnih otkrića, slušali su Mocarta i pevanje kitova zbog inteligencije i jeli homogenizovane i probiotičke obroke iz teglica i epruveta kako bi rasli po propisu. A moderne psihološke teorije i nju ejdž veltanšaung zatim su njihovo vaspitanje pretvorili u nauku, koja je trebalo da im omogući da na pravi način oslobode svoje „unutrašnje biće“.

Roditelji su se bacili na čitanje hiljada stranica raznih priručnika i magazina o odgajanju dece, iz kojih su saznali da će, kako god postupali, na jedvite jade i uz mnogo truda i sreće, možda uspeti da izbegnu teške posledice svojih intervencija po buduću psihičku stabilnost svojih potomaka. Počeli su da veruju kako se dete mora besomučno hvaliti i bodriti da ne bi postalo gubitnik, kako mu se ne sme kazati „ne“ i „ne može“ da se ne bi istraumiralo, i da se nikako ne sme koristiti ono tradicionalno „zato što ja tako kažem“ jer će nedajbože postati autistično.

Ceo univerzum se ujedinio u nameri da oni izrastu u zdrave, samopouzdane, samoostvarene i kreativne jedinke. Sa svih strana, od roditelja, psihologa, pedagoga, preko slikovnica, knjiga, emisija, crtaća, filmova, reklama i svih ostalih kanala popularne kulture, deci su u ogromnom količinama stizale iste mantre: „ti si poseban“, „poštuj sebe“, „voli sebe da bi voleo druge“, „spoznaj sebe“, „izrazi sebe“, „otkrij svoje biće“, „budi svoj“, „veruj u sebe“, „unapredi sebe“, „obogati svoja iskustva“, „budi iskren prema sebi“, „zauzmi se za sebe!“, „možeš biti šta god poželiš“, „ti to zaslužuješ!“. Analiza novinskih i televizijskih vesti objavljenih između 1980. i 1999. godine, pokazala je da je tokom ove dve decenije drastično porasla učestalost upotrebe reči kao što su ja , moje , mene , dok su pojmovi koji posreduju kolektivni duh (npr. čovečanstvo , ljudi i država ) istovremeno izgubili na značaju.

Pozitivna diskriminacija postala je uobičajena praksa - deca se nagrađuju bez obzira na rezultate, i niko više ne sme ostati bez diplome samo zato što ima i boljih, pa su trofeji i priznanja postali „kompenzacija za pojavljivanje“. Deca navikla na stalnu hvalu kod kuće, očekuju isti tretman i u školi, a latentni pritisak visokih očekivanja utiče i na profesore, koji već decenijama konstantno učenicima i studentima daju sve više i više ocene, što degradira sam smisao ocenjivanja. Nema više frke za klince ni kada se zakaže roditeljski sastanak - ako i dođe do nekih problema, roditelji neće pitati svoje dete „šta si to uradio?“ već „šta su ti uradili?“ - odgovornost je uvek na drugima, jer je „njegovo veličanstvo dete“ postalo uvek u pravu.