Da se nadovežem na sećanja iz detinjstva, kao na pravom krevetu kod psihologa.
Naime, ja sam prvo naučila kako stvari oko mene padaju.
Gradila se kuća, šodera, lopata, betona razbijenog svuda okolo, a mene baš interesovalo. To - kako stvari padaju.
Znam da sam jedva podigla neku kamenčinu, a potom je frknula što sam mogla jače u vazduh - i u tom deliću sekunde dok sam gledala kako pravolinijski kamen leti iznad moje glave - shvatila sam!
I kao svako saznanje
zabolelo je do koske
Par sekundi je sve bilo crno, onda se malo neke svetlosti pojavilo ispod kapaka, pa što reče broj 310
taj pogled
i još malo istog
jedva sam se dozvala svesti!
Sada kada gledam iz ove perspektive - svesti se zapravo nikada nisam ni dozvala.
Predjoh tridesetu, a i dalje učim na isti način...
Da se vratim na topic: nakon što sam naučila kako se pada na nos, glavu, ruke, noge, bok, ispružene prste i koznanaštajošsvene, mogu slobodno da kažem da specijalne tehnike nema, te da je svesno i namerno uvežbavanje istog apsolutno nepotrebno.