као клинац сам се једном пентрао... негде у дворишту на неки као таван или нешто слично њему. шта сам тамо тражио појма немам.
углавном, бубнуо сам одгоре, са висине од два, два и по метра... на бетон.
задњим делом тела, тзв. задњицом. прогутао сам кнедлу и занемео. увек се искидам од смеха кад се тога сетим...
смешан сам самоме себи после тог приземљења јер сам тако остао тамо на бетону десетак секунди и изгледао отприлике ко овај наш смајли
било је оно- јбт, жив ли сам ил...
а ако мислите фигуративно на падове онда му то дође слично. треба знати пасти и... избегавати бетоне, утабану земљу и слично. али, неко је већ рекао- искуство нас учи како и где...