[duga12]

Svi roditelji saosećaju jedni sa drugima,pa se nadam da vas neće umoriti ova moja priča....koju se dugo kanim da ovde prenesem...

Drugu trudnoću sam malo teže iznela,i uz Božiji blagoslov 20.05.1999 godine na Spasovdan,rađam dečaka sa najsjajnijim očima na svetu.Tu noć bolnički prozori su se tresli od preletanja aviona,ali ne želim o tome sada...

Imao je tri puna meseca kada sam primetila,da ne mokri kako treba,povedem ga lekaru,zabrinuta,gde sam naletela na podsmeh:mlada mama,nema pojma.Iz istih stopa vodim ga privatnom urologu,koji mi saopštava dijagnozu,nakon pregleda deteta,i upućuje me sa svojim uputom kod dečijeg urologa specijaliste uz napomenu,da on nije ni stručan ni siguran za datu dijagnozu.Pri prvom pregledu dečiji urolog uz onu koju smo upućeni njemu,dodaje još tri dijagnoze.Kako mi je tada rečeno,redak slučaj,veoma.Naravno doktorka koja je odbijala da mi da uput,za dečijeg urologa,tada reče da prvi put čuje za takav slučaj,inače sada je u pedijatar u penziji...

Prosto rečeno detetu je polni organ,rastao bukvalno unutar stomaka,specijalista mi reče da se takva operacija,radi tek nakon treće godine,minimum,i ne sluteći tada kakve komplikacije tek slede.

Godinu i šest meseci,trčala sam po Novom Sadu i Beogradu,sa bolesnim detetom koji je,kako je rastao,imao sve teže komplikacije...i nije mogao da piški,osim uz moju pomoć ali ni to nije bilo dovoljno.Uz jake bolove,koliko god da sam mu pomagala,deo mokraće se zadržavao u organizmu...znala sam šta to znači,nema šanse da dozvolim da čekamo još toliko da bi se neko usudio da ga operiše,jer tačnije niko nije smeo.

Njegov bol,nespavanje...bilo je teško gledati...a pritom sam bila nemoćna da mu pomognem.I jedno jutro odlazim kod njegovog lekara da ga molim da ga operiše,imajući svo vreme u glavi slike raznih ispitivanja i kontrola,koje je moje Pile izdržalo.Moja molba,se pretvorila u prepirku,i lekar videći moj očaj,i upoznat sa situacijom konačno pristane,i zakaže nam operaciju za dve nedelje.

Nakon operacije,naš lekar ulazi u sobu i saopštava mi ovim rečima sledeće:Vaše dete je Bog sačuvao...ni ja ni moje kolege,kamo sreće da sam ga operisao kada ste ga prvi put doveli...Po završetku operacije,nastaju komplikacije..krvarenje...opet sa njim u salu,ponovo anestezija...ja sam bukvalno zanemela od stresa i straha.Celo popodne medicinske sestre ćute,još su u sali...čekanje.Na kraju sve se dobro završilo,s time da je njegov oporavak još dugo trajao,i hvala Bogu dobro je sad.

..eto,tada najviše...ne ponovilo se...