Pesnik koji je pevao za proleća
Miroslava Antića (1932.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe, ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živeo. Bio je posednik neslućenog dara i energije, koje je samo smrt mogla ukrotiti. Zbirkom pesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog veka.
Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha, možemo reći da je ono svrhovito i životno. A za pamćenje je važno da putuje kroz vreme, sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Reći ćemo da je to detinjstvo, budući da se iz njega verno radjaju slike i prve važnije spoznaje.
Život Miroslava Antića je jedno veliko detinjstvo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svetove. Najviše one koje su nadahnute maštom. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Rekao bih nešto nalik snu, sa brzim prelaskom iz jednog osećanja u drugo, ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti.
Poznanstvo s pesnikom
Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznet pesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana pre toga, izrekao najlaskavije ocene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.
Petar Kerečki, predsednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.
– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!
Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”, koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usled narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.
Antić se obratio šefu smene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a posle svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.
Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pesmom ”Šemsa”. Recitovao sam i ja pesmu sličnog sadržaja, svoju.
Odobrovoljeni šef smene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.
– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.
Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gde je radio u ”Dnevniku” kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.
Pevanje u znaku magnovenja
Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a posle za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih veština – boksa, džudoa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih veština. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumem.
Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cena takvog življenja.
Mislim da je živeo magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitati njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uveriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo večni izazov.
Možda se Anticćevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog oseća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dve su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira večnost. Tako prisvojeno vreme postaje pobedjeno vreme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.
Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pesničkih dela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za decu ”Plavi čuperak”, doživevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vreme zaljubljivanja nije tako verno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a reči kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mladjahnom biću. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim delom.
Kad smo već kod dela ovog pisca, pomenimo ”Plavo nebo”, ”Koncert za 1001 bubanj”, ”Roždenstvo tvoje”, ”Nasmejani svet”, ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa djavolom”, ”Sveti pesak”, ”Široko je lišće”, ”Strašan lav” i drugi.
Brže od života
Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osećanjima. Poeta se sa time nije mirio.
Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umeo, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa lekarom koji ga je lečio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odneo pobedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!
Majka Melanija doživela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni reči prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar. Uteha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro dece.
Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.
Posle slede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gde je pored novinskih tekstova i uredjenja dečje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Posle se na životnoj traci smenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gde je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.
U njegovom biću bio je usadjen gen da se živi brže od života, ne ispushtajući iz vida same dubine života, koje je u pesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Posle njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.
U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u poslednjim časovima, na svoje vreme i njegove vrednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih reči: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živeo u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”
Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.
Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pesnika.
Žarko Đurović