Pisala sam ga.
Samo, to baš nije bio dnevnik, više neki nedeljnik, mesečnik, godišnjak,... (lenčuga, pa to ti je
)
Danas su mi jako smešni oni delovi dnevnika koje sam pisala negdo u osnovnoj školi. Ima tu svega: od referata šta sam radila od kako sam ustala do momenta upisa u dnevnik, ocena, pljuvanja po nastavnicima, potom pesmica koje sam tada pisala "onom koji je meni značio sve, a ja njemu ništa" (kako da mu značim kad nije ni znao da postojim
) ...
Već one zapise nakon 15-16 godine ne bih smatrala smešnim. Nisu to više bili detaljni opisi dnevnog rasporeda i nabrajanja događaja. Ima tu dosta ispisanih reči koje su stizale iz srca i duše. Nazire se svo previranje pubertetlijke i lagano odrastanje.
Veoma, veoma retko, ali ipak i nakon tinejdžerskih dana mi se dešavalo da se prihvatim pisanja. To su bile situacije kada sam se lomila kada sam morala najpre sebi neke stvari da priznam, predočim, razlučim,... Prosto, dozvola bih sebi da misli i emocije pretočim u reči, da nekako isplivaju iz mene. To mi donosilo jedan vid pražnjenja, nekog sirovog pražnjenja. S druge strane, nakon par sati ili par dana od toga, čitanje onog što je izletelo u tom pisanju dalo bi mi jasne smernice gde leži rešenje onog što me je lomilo.
Čuvam sve to. Zajedno sa spomenarima i leksikonima.