|
Odgovor: Herman Hesse -
04.02.2008, 01:27
Iz Stepskog vuka
***
Usamljenost je neizvesnost,nezavisnost je hladna,ali je i spokojna,čudesno spokojna i prostrana,kako onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.
***
Samoubice se prikazuju kao bića pogođena osećanjem krivice zbog svoje individualnosti,kao duše kojima više nije životni cilj da sebe usavrše i oblikuju,već da se raspadnu i vrate majci,Bogu,da se vrate u svemir.
***
Čovek nema veliku sposobnost mišljenja,pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih,uprošćavajućih i lažnih formula - u prvom redu sebe samog.Jer svi ljudi,kako izgleda,imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu.
***
U stvari nijedno Ja,pa ni najnaivnije nije celina,već mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom,haos oblika,koji se sastoji od oblika,koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleđenog i od raznih mogućnosti.Što se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i što se svome Ja govori kao da je to jednostavna, čvrsto oblikovana, jasno obeležena pojava - to je kod svih ljudi (pa i najvećih) uobičajena obmana - verovatno je neka potreba, neki zahtev života, kao što su disanje i uzimanje hrane.
***
Telesno svaki čovek sačinjava celinu,duhovno nikad.
***
Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje,već je pre pokušaj i prelaz,ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha.
Ko je mene poznavao, ni pakao mu neće teško pasti.
|