[A6quattro]

Privatni posed je sustina neuroticne licnosti, jer ona dozivljava svet samo u kategorijama kontrole i posedovanja. Ona zna samo za "moje" i "tudje", za unutrasnje (nadzirano, zauzdato) i vanjsko (neprijateljsko, traumaticno). Zato se njen zivot svodi na beskonacno sirenje ove nadzirane sfere, jer posed je ekstenzija licnosti. Zato ona ne shvata da moze i drukcije. da ne postoji samo "restrikcija privatne svojine" i "pravo raspolaganja privatne svojine", vec i jedna razlicita orentacija po kojoj posedovanje nema nikakvo znacenja.

Patoloski narcis se oseca ili superiorno ili inferiorno, za njega nema "jednostavno postojim". Tako je sa svim psihickim bolesnicima, oni jedino vide svoju neurotsku potrebu.

U knjizii "Imati ili biti", Fromm odlicno opisuje razliku izmedju dve potpuno suprotne orijentacije.
Na jednoj strani imamo degenerisanu osobu ciji su intuitivni, senzualni i emotivni kapaciteti atrofirali s obziromi da su odseceni od svesti i intelekta, a mentalne sposobnosti znatno reducovane jer nisu u kombinaciji sa osecajima - sa unutrasnjim razumom i mudrosti koju nose mozdane strukture stare preko 500 miliona godina.

Inteligencija disociranih/rascjepljenih licnosti je strasno plitka, kao i njihovo shvatanje osnovnih pojmova u zivotu. Oni naprosti ne mogu znati sta je sreca, jer mnogi od razloga iz kojih "vredi ziveti" jednostavno nisu unutar njihova raspona cuvsta.

Zanimljivo je da bi u neko skoro vreme, kao posledica neceg sto traje 10-12 hiljada godina, moglo doci do diferencijacije ljudske populacije u dve razlicite vrste: jednu geneticki predodredjenu za vodstvo, znanje, napredak u hijerarhiji, etc., a drugu bioloski uslovljenu za potcinjenost, tezak rad, ovisnost i plitke osecaje zadovoljstva.

To se ne bi zvalo prirodna, ni umetna selekcija, vec "breeding" (ukrstanje). Naime, odavno je poznato da ljudi biraju partnere slicnog statusa, slicnih stavova, slicnih ambicija, cesto sa vlastitih radnih mesta. Tako ce lideri, znanstvenici, biznismeni, sefovi..., teziti da ostanu u svom miljeu.
Breeding je mnogostruko brzi od prirodne selekcije, mozemo ga pratiti, on se dogadja i ovog casa na masovnoj skali.

Covek je evoluirao kao slobodno bice, predodredjeno za autonomiju, za zivot u malim grupama (prosirenim porodicama, plemenima). Njega obiljezava ta mrznja prema dominaciji i potcinjavanju, kao i gadjenje prema vlasnistvu, egoizmu i aroganciji. On nije gospodar niti rob, iako civilizacija zatvara ljudska bica upravo u ta dva kaveza, te dve kategorije, koje ustvari nisu apsolutne suprotnosti, od samog njenog pocetka.

Egalitarizam i hijerarhija su manje vise geneticki odredjene, sto je vidljivo iz ponasanja razlicitih zivotinja. Moguce je da upravo genetske promene, koliko god sitne, omogucuju nekim ljudima da lakse prolaze kroz sistem, da budu povodljiviji, zadovoljniji i poslusniji, da ne teze autonomiji. U jednoj polu-zatvorenoj populaciji vrsi se pritisak u smeru progresa, vodjstva , inicijative, bescutnosti..., a u drugoj (masovnijoj) populaciji selekcijski pritisak usmerava ka izdrzljivosti, pasivnosti i ovisnosti, jer takvi najbolje prolaze, imaju vise potomaka etc. Ako je tako, onda vec sada imamo morloke i eloije, dok izvorni ljudi (homo sapiens ) izumiru.

Naravno da to izgleda preterano simplisticki. Sigurno je da deo genotipa koji odredjuje emocije nije jos promenjen, da su sve temeljne psihicke crte lovaca - sakupljaca prisutne i kod modernih ljudi. Ali mozda postoje i neki bioloski aspekti pripitomljavanja. Ako smo pripitomljavanjem u 10000 godina selektivnim ukrstanjem redukovali mozak psima, ovcama i kravama za 10-2o procenata, mozda je tako i sa nama. Naravno, u nekim krajevima je pritisak bio jaci nego u drugima.