[Isahara]

U radu sa decom, naročito kada je osnovna škola u pitanju nije primarno znanje profesora/učitelja/predavača već način na koji to znanje prenosi. Gomila ljudi koja radi u prosveti nema sposobnost prenošenja znanja deci, komunikacije sa decom i roditeljima i to je veliki problem našeg školstva. Postoji sistematizacija radnih mesta ali niko te ljude koji završavaju fakultete ne testira da li su spremni i sposobni da rade sa decom.
A mnogi istoričari ( uzela sam istoričare samo kao primer, nije pravilo) završavaju istoriju zato što vole, a ne da bi prenosili nekom drugom i tu nastaje problem jer šta ako nemaju talenat predavača? A to je ipak veština kojoj nije svako vičan. Onda dolazi do toga da je deci dosadno, postaju nemirna na času, nezainteresovana i od tog učenja nema ništa. Često sam se pitala zašto je tako. Uglavnom zato što predavanje ex catedra više ne pije vodu.
Naša deca su navikla na moderna sredstva komunikacije i njima je dosadno da uče samo iz knjige. Audio vizuelno pamćenje je najdelotvornije kod dece tog uzrasta i to treba iskoristiti.
Izvestan vremenski period radila sam u školi, kao zamena i odlično se snašla upravo zbog toga što sam koristila projektore, slike, muziku i sve "nekonvencionalne" nastavne metode tako da je bilo milina raditi. Kolege su me belo gledale, u fazonu, zašto se toliko cimaš tako da sam videla da je problem u zastarelosti sistema i da ako hoćemo da animiramo decu, moramo da uhvatimo korak sa novinama u obrazovanju.
Eto, mislim da je u tome ključ problema.