[nattydread]

ja sam bila u sudentskom u subotici, i naravno nije bilo predavanja.
scena br 1 - dan prije bombardovanja, ja cimerka radimo graficki, slusamo virgin radio, i oni javljaju da ce bombardovanje poceti "this night". onda je moja cimerka alarmirala pola doma, pa smo se u roku odmah nacrtali ispred doma sa cebadima i toalet papirom i krenuli da se sklonimo na gradjevinski (koji je by the way bio sav u staklu), a buduci da od bombardovanja to vece nije bilo nista, mi smo napravili zurku u domu
secan br 2 - bombardovanje pocelo, cula se prva sirena, ja bila kod drugarice, pa hajde da se vratim u studenjak, kad ono, ja se zaglavila u liftu negdje izmedju treceg i cetvrtog sprata. na srecu, pa su me brzo oslobodili
scena br 3 - ja u posjeti kod drugarice u kuli (koju su non - stop bombardovali), pa smo tamo strah tjerali rakijom i cvarcima (cavrci su mi inace bljak, ali su mi tada bili ravni kavijaru). onda je nestalo struje i vode, pa scena "kupanja" u kadi. jednom rukom vadim loncicem vodu iz neke velike posude i sve pri tom pazim da ne zamahnem rukom previse da ne bih ugasila svijecu pored kade. znaci, sama sebi sam umirala od smijeha.
scena br 4 - dolazim kuci, ono svi poludili, sve je strah, ali nitko ne pokazuje. ja otvaram kapiju, kad ono u dvoristu, moj pokojni ocuh napravio improvizovano ognjiste i u ogromnom loncu kuva pasulj i kupus, mama gundja pored njega da ce joj tako upropastiti najbolju serpu, a on joj odgovara da kuva na struju ako moze
scena br 5 - na buvljaku nadjem neki hercegovacki duvan za jeftine pare. a duvan takav da svaki put kad potegnes, osjetis svaki bronhij u plucima i prebrojis svako preskakanje srca, ali nitko naravno u trenucima krize nije bio gadljiv na njega
scena br 6 - zove me drug iz italije, sav zabrinut, pa pita da li moze preko crvenog krsta da mi posalje hranu i lijekove, a ja mu odgovaram ako bas hoce da pomogne, neka posalje cigare, jer jedino toga nema. ovaj se naravno zabezeknuo i pitao me da li sam "crazy"?
scena br 7 - dogovorimo se da cemo ici u bioskop jer je za DZ, svira sirena, ja u stud. sobici, zatvoren prozor, polugola, peglam neku kosulju. u tom momentu grunule bombe na palichu, prozori mi se zatresu i jedino sto sam ja pomislila u tom trenutku je bilo: ajme meni blama, da me nadju polugolu u rusevinama sa peglom u ruci...
lagala bih kad bi rekla da me nije bilo strah, mogla sam otici kod caleta u sloveniju, ali nisam htjela...iz danasnje perspektive, sjecam se samo onih "saljivih" momenta koje sam i napisala, a o strahu i ruznim stvarima namjerno necu da pisem, jer je toga bilo previse...