Citat:
duga12 kaže:
Najbolje bi bilo da od nekog teologa potražiš odgovor,on bi bio možda adekvatan sagovornik,za tvoje nedoumice i pitanja,u vezi definicije duhovnog mira,mada možda ne bi ni on jer verovatno čita shortcut literaturu,kako je ti nazivaš.....
|
Nije to moja nedoumica oko duhovnog mira, to je nedoumica oko smisla pitanja. Verovatno ne bih prihvatio njegovo misljenje u potpunosti kao svoje, ali bih svakako pokushao sagledati njegovo vidjenje. Zato bih ga i pitao.
Citat:
A evo šta bi reko jedan od njih,mnogo pametniji od mene:prvi ljudi su malo znali,ali su sve shvatali,a potom su počeli da znaju više,ali su sve manje shvatali.
|
Znam za tu odavno pogreshno tumachenu izreku.
Ona ne govori o tome da su stari ljudi sve znali. Samo su bili zadovoljni u neznanju.
Prvi ljudi su rekli - Sunce je bog.
To je to nema dalje. Vrhunsko znanje za to vreme.
A onda je doshao nauchnik i rekao Sunce je samo jedna od zvezda, njegova svetlost, tj fotoni nastaju nuklearnim reakcijama u dubini sunca, a onda cheka hiljadama godina da stigne do povrshine da bi onda za osam minuta stigla do nas...
Svaki detalj od pochetne reakcije unutar atoma pa do talasno chestichne prirode fotona koji stizzu do nas je nauka, oblast za istrazzivanje, koja sa svakim nepobitnim saznanjem donosi niz novih zagonetki... E to je smisao rechenice - saznajemo koliko neznamo - saznajemo koliko JOSH TOGA neznamo. A daleko od toga da se govori da je "sveznanje" prvobitnih ljudi bilo uporedivo sa "neznanjem" modernih.
Ne pricham o ovome da bih prosipao nekakvo znanje, vech da bih oslikao kako se ta fraza pogreshno i pojednostavljeno tumachi.
Citat:
|
Jedne prilike,boravila sam u manastiru Velika Remeta,nedelja sveta liturgija u toku.Otišla sam na liturgiju opterećena svojim problemima,u potrazi za duhovnim mirom.U manastiru mnogo sveta,pri kraju svete liturgije pobožni narod prilazi da uzme svetu pričest...u jednom momentu ugledah ženu sa detetom kako stoji pored mene,izmaknem se da ih propustim da prodju i vidim majka ispod ruku pridržava dete koje ima nekih 7 godina odprilike,jedva hoda jer ima neki oblik paralize...Narod ih sa žaljenjem propušta da prodju do oltara,a na licima majke i deteta osmeh i radost...a u meni -stid,zbog mojih velikih problema,radi kojih sam tu....Istog momenta i sama sam se zapitala,na koji način je ta majka našla mir?....i trudim se da dodjem do odgovora....
|
Ja sam obishao dosta manastira (Mislim da sam bio i u Remeti, trenutno ne mogu da se setim). Nesumnjiv je mir i tisina koji tamo vlada. Nesumnjivo je bogatstvo istorije koje chuvaju. Nesumnjva je lepota prirode gde su neki smeshtani. Sve to psiholoshki sluzi da nas na kratko odvoji od svakodnavnih briga i problema. Potpuno mi je razumljivo da neko ko zzeli da nadje utehu i odgovor nalazi tamo gde mu se on nudi. Svako psihichko opushtanje trazi mir.
Nechete svakom paralizovanom detetu i njegovoj majci koja sastavlja kraj sa krajem i zzrtvuje svoj zzivot ne bi li mu obezbedila zzivot sa shto manje muka, olakshati ako joj chitate medicinske samo enciklopedije i objashnjavate kroz nauku , od velikog praska na ovamo, zashto joj je dete bolesno..Na kraju krajeva sve je to najcheche suvishe komplikovano da bi neko imao vremena da ga posveti izuchavanju medicine zbog same bolesti i psihologije radi ispravne pomochi sebi i detetu kada vremena nema ni za sebe ...
Ako ste majka i podredili ste svoj zzivot bolesnom detetu imate izbor - potroshiti ogromno vreme i napor na prouchavanje psihologije i medicine i ne pronachi srechu u tome ili otichi u crkvu i zadovoljiti se onim shto tamo dobijete za pola sata ili sat. Logichno je da je lakshe ichi u crkvu. Kada zzelish da nadjesh mir, nachi chesh ga tamo gde ti se nudi i gde makar podsvesno ochekujesh. Kada trazzish razumevanje najpre chesh ga nachi tamo gde ti se nudi, pa makar ono sushtinski ne resshavalo tvoje probleme. I svako ga najpre trazzi tamo gde misli da che ga nachi naravno. Ako verujesh u vradzbine, odesh kod vrachare i ona ti kazze ono shto zzelish da chujesh. Ako verujesh u boga odesh u crkvu. Svi oni daju zadovoljavajuche odgovore na odgovarajuchem nivou.
Medjutim, tvoj konkretan primer o tvom pronalasku duhovnog mira kroz uochavanje relativnosti znachaja sopstvenih problema, je klasichan primer iz knjiga popularne psihologije. Knjizzare su pune takvih knjiga. Biblija je samo prva takva knjiga, iako zasnovana na legendama i predanjima.
Sagledati pravilno, zdravo i objektivno svoje probleme je pochetak pronalazzenja reshenja. Videti teshkog bolesnika kako uspeva da zzivi sa osmehom na licu samo govori kako je najzad, makar pod pritiskom nesreche, odbacio bolest kao teret iz svog uma. To je naravno za nas prosvetljavajuche iskustvo. Videti nekog kako se sa najvechom nesrechom nosi uz osmeh, govori o samo o tome da se psiholoshki postavio najpravilnije moguche. Majka je nashla svoj mir odbacujuchi bolest deteta kao kaznu i teret nauchivshi da zivi sa njom. Mozzda joj je za to pomogla vera dajuchi joj nadu da che biti bolje, ili prosto da tako treba, te da che na nekom drugom svetu te patnje biti nagradjene, ali vera je tu samo nachin...i to jednostavniji...
Medjutim, ja mislim da to nije neophodno, sada kada nam je dostupno da znamo vishe. Mislim da se i bez verovanja u nekakve metafizichke kazne i nagrade, mozzemo pravilno postavljati u nesrechi i nevoljama, samo ako zzelimo...
To je moje mishljenje.