[A6quattro]

Krenemo li se spustati duboko dole, u nezadovoljstvo, u patnju, u frustraciju. Dozvolimo li sebi da se u tamnoj, izolovanoj pecini svog unutrasnjeg sveta na trenutak smirimo i osetimo otezalu nepokretnost koja poput crne rupe guta svetlost zivota. Dignemo li ruke od svega shvativsi da je zivot nemoguce kontrolisati jer nije mehanicki, da ga je nemoguce oblikovati jer nije od gline i da ga je nemoguce razotkriti jer nikada nije ni bio sakriven. U dubokoj bespomocnosti pred tajnom zivota dogadja se krajnja kapitulacija. Tamo dole, gde potraga zavrsava jer se cini kao da nikada nije ni zapocela - klijaju izdanci saosecanja.

Ako je ljubav visina, saosecanje je dubina. Ako je ljubav plod vrha stabla, saosecanjenje zapocinje u semenci koja je, nakon sto je spoznala kako je to biti u srcu ploda, pala i prekrila je zemljana tama. Da semenka nije pala u tamu podzemlja, ne bi nikada proklijala izdancima saosecanja. A bez njenog klijanja nikada ne bi bilo stabla.

Tako je u srcu ljubavi saosecanje, a u srcu saosecanja ljubav. I sasvim je svedno oseca li se saosecanje prema drugome ili prema sebi, jer u samom korenu - to je saosecanje prema coveku. Kada nije otvoreno, kada nije ozivljeno kroz kontakt s drugima, saosecanje prerasta u samosazaljenje.

Isto tako, ljubav koja ne prepoznaje druge, vec ih vidi samo kao ogledala za samu sebe, nije ljubav vec samoljublje.

"Narcis ili ostaje zauvijek zarobljen u svetu samozaljubljenosti", pise Jeremy Holmes u knjizi Narcizam, "ili se oslobadja spona nepoznavanja sebe (sto povlaci i nepoznavanje drugih), ali pod cenu smrti".

Narcis se, ogledajuci se u vodi, zaljubljuje i zeli li ostvariti svoju ljubav, jedino sto mu preostaje je uroniti u samoga sebe i - utopiti se.

Pricu o Narcisu mozemo shvatiti kao parabolu o nasim vlastitim (cesto savrsenim) slikama samih sebe u koje se zaljubljujemo i koje pred nama samima ili pred drugima zelimo odrzati na zivotu ne shvacajuci da to cinimo po cenu vlastite autenticnosti.

Investirajuci sebe u reprezentativne “slike sebe”, odvajamo se, pravimo raskorak izmedju onog kakvi jesmo i kakvima bismo se hteli prikazati. Sebi ili drugima - svedno je, jer kada “slika sebe” uzme maha, istinski dozivljaj sebe prestaje biti vazan i stvarna osoba postaje pasivni promatrac, procenitelj trenutne vrednosti slike.

Udaljivsi se od svog izvora kako bi oziveo sliku koja sama po sebi nema zivotne energije, covek gubi na spontanosti i prirodnosti izrazavanja sebe. Zato, da bi otkrio novi sloj svoje licnosti, da bi zaplovio nivoom svesnosti koja zivot cini dostupnim i prisutnim, nuzno je da se tu i tamo utopi. Jer, na kraju krajeva zivot ce uvek preziveti. To mu je u prirodi.