[biterlemon]

Usao sam u banku, stao u red.
Ona je stajala predamnom napola okrenuta prema meni. Pogledom me je odmah fiksirala, dobrodoslica upucen interesantnom neznancu.

Gledala me pravo u oci svojim zanosnim pogledom. Skamenio sam se na trenutak, njena neposrednost me je potpuno iznenadila. Nisam znao sta da uradim, da li da drzim njen pogled ili da ga skrenem sa njenih ociju i da gledam u okolinu onako svojim tipicnim nezainteresovanim pogledom.

Odlucio sam se za tren, tako lepe oci necu ostaviti bez uzvracenih emocija. Gledao sam je dugo nezno, onako kako se samo moze gledati neko kome upravo dajes sve ono sto imas u svom srcu.
Oci su je odale. Bila je zadivljena mojom hrabroscu, videlo se da je davno niko nije tako pogledao. Osecala se vaznom, posebnom. Takva je i bila.

Gledali smo se minutima, skrecuci nase poglede samo na koji trenutak, onako instinktivno da ne privucemo paznju mase.
Za tih nekoliko minuta smo zamenili sve ono divno sto imamo u sebi, razmenili smo nase zivotne istine. Postojali smo samo ona i ja, nije nas niko mogao da poremeti. Ignorisali smo sve oko sebe!

Red se polako odmicalo, priblizavali smo se salteru. Doslo je vreme da odlucim, da li da stupim u akciju ili da propustim trenutak tuznom zaboravu.
Iz dzepa sam izvukao jednu jedinu Negro bombonicu i pruzio joj.

Uzmi!-rekao sam tiho...
Uzmi!-ponovio jos tise, vise pogledom nego recima.
Uzela mi je bombonu, i poklonila osmeh njenim divnim ocima i usnama, osmeh iz kojeg se posle dusa danima hrani.

Oslobodila su se dva saltera, ja sam presao u drugi red do sledeceg saltera a ona je napravila korak napred. Gledali smo se jos neko vreme, dok je moja transakcija resavana.

Mama, -rekla je- mama! - cimajuci majcin kaput.
Njena majka se nije okrenula. Bila je zauzeta raspravom sa sluzbenicom.
Okrenuo sam se prema njoj, pruzio jos jedan lep osmeh, i krenuo prema izlazu.

Mama, mama! - pokusavala je skrenuti paznju na sebe. Niti njena majka, niti iko drugi nisu primetili trenutak srece koju je upravo dozivela...