Zao mi je sto svi imate losa iskustva iz tog perioda, sto je i normalno, ipak su to bila ruzna tri meseca. Ja se ipak trudim da se prisecam samo lepih trenutaka, imala sam srece sto sam zivela u selu pa nije bilo toliko traumaticno (ustvari kako kome, svi smo to drugacije prezivljavali). Ja sam i pocela ovu temu sa vedrije strane, ali nije istina da sam svo vreme bila spokojna.
Vece kada je pocelo bombardovanje brat, koji je tada imao 15 godina, i ja smo bili sami kod kuce. Roditelji su otisli u posetu prijateljima. Taj dan se pricalo da ce bombardovanje poceti ali ja nisam verovala u to... ili nisam zelela da verujem... Kada se zacula prva sirena za uzbunu sela sam bratu u krilo i neutesno plakala. Bila sam ubedjena da necu doziveti jutro (uvek imam crne misli a ustvari sam optimista, malo konfuzno
). U suzama sam napisala oprostajno pismo najboljoj drugarici i decku u koga sam tada bila zaljubljena. Ujutru kada sam se probudila i shvatila da sam ziva bila sam presrecna. Svako vece kada legnem da spavam pomislim "sutra ce prestati". Svaki dan sam gledala vesti, plasila sam se za sestre u Beogradu...
Kada sam prvi put posle otisla u Novi Sad i videla ostatke mostova, zaplakala sam, iako tada nisam bila vezana za NS. Samo sam pomislila: kako je ljudima koji su ih svaki dan prelazili, gledali, slikali, pisali o njima...
Najgore je bilo kada su javili da je poginuo sin jednoj od maminih najboljih prijateljica, dva dana pre kraja agresije... Imao je 19 godina... I danas kad je vidim prodje neka jeza kroz mene, prica, smeje se, ali sjaj u ocima zauvek se ugasio... Nekom se nazalost bombardovanje nikada nece zavrsiti...