[euridika]

Ja nisam plakala, ne zato sto mi nije bilo tesko vec zato sto placem samo kada sam sama, da niko ne vidi suze, ili bar da ih ne vide roditelji... Prvi put sam bila uzasno uzbudnjena zato sto je to bilo moje prvo putovanje avionom u zivotu (drugo, prvi i jedini put do tada sam letela kada sam imala nepune dve godine) i zato sto sam odlazila potpuno sama sa skoro 40kg prtljaga za koji me je namrgodjen brkati sluzbenik JAT-a na surcinu (aerodromu "Nikola Tesla") ojadio sa 45 evra koje je moj tata imao skrivene u novcaniku i tako mi pozeleo srecan put, mozda zauvek iz drage otazbine. Izljubila sam i izgrlila roditelje i pobegla u tranzit, nisam se okretala. Prijatelje sam zamolila da ne dolaze, odrasli smo ljudi i jako se dobro i dugo poznajemo, nisam morala to da im ponovim, oprostili smo se nekoliko noci pred odlazak i to mi je ostalo u nejlepsem secanju. Posle prvog uzletanja postalo je teze, ne pozdravljanja sa dragima vec razne spoznaje sa kojima sam morala da se borim svaki sledeci put. Pitanja o pripadanju i nepripadanju kojim bih ispunjavala svoje besane noci kada bih odlazila kuci u srbiju i besane noci ovde medju ovim veselim svetom, osvescivanje svaki put kada bih krocila na arerodrom, beskrajne kafe sa najdrazim prijateljicama i preispitivanje da li se komunikacija izmenila, da li ih gubim, da li me vole onako i onoliko koliko su me volele...