[euridika]

Dosle te bombe, negde podkraj epohe, pred ulazak citavog modernog i bezbriznog sveta u novi milenijum, kao neka vrsta okoncavanja naseg licnog i nacionalnog petnaestogodisnjeg pakla, zatvaranje jednog dela istorije... Ja bih se podsetila i svega sto je prethodilo, koliko smo scena masakra imali cast da pratimo kao mali, i kako smo, gledajuci ih, ostarili, izgubili osmehe, uvukao se neki neizbrisivi nemir, koji me budi i danas, ne znam zasto sam zabrinuta, zamisljena, ali jesam, veoma cesto. Pitaju drage vesele kolege zasto toliko uzdisem i zasto tako glasno, i da treba da vodim racuna kada drzima prezentacije da izbegavam uzdahe, ali teze je to od mene, i nemam vise kontrolu, samo se iskljucim i odlutam. Secam se straha, ogromnog, u pocetku, secam se bezanja u prizemlje svakih pola sata, secam se jednog pokusaja da budem hrabra, i prespavam u svojoj sobi na prvom spratu, bezglavo sam pobegla u podrum posto su prvo popadale bombe a onda zasvirale sirene. Pamtim glas Dragana Colicia (mislim da se tako zove covek) pamtim da je uspevao da me umiri na momente. Teska je slika mojih roditelja koji su van sebe od straha, i mene kako spoznajem da sam ih prerasla, da sam hrabrija, iako neizmerno uplasena, slika dvoje ljudi koji treba da su stubovi oslonci, autoriteti kako postaju mali,najmanji... Pamtim noc kada je ubijena mala Milica Rakic, pamtim posete Viktora Cernomirdina i kako bismo bili nagradjivani novim kompletom razornog materijala u neogranicenim kolicinama svaki puta kada bi gospodin odleteo. Pisala sam mnogo tada, prijateljima dragim koji su se bili rasuli, pobegli u svoja topla utocista, u svoje roditeljske kuce. Pamtim kako sam bila besna na sebe sto se nisam snasla, sto me je sve to zateklo i kako sam bila besna na nas sto smo dozvolili sebi da nam se to desi i besna na citav svet sto je dao sebi za pravo da kroji sudbinu malih obicnih ljudi koji su samo pokusavali da zive svoje zivote u vec dovoljno nemogucim uslovima. Rekla sam sebi tada da cu im sve to reci jednog dana, da cu ih podsetiti, te vesele bezbrizne strance, kako su isprljali svoje ruke i kako su ucestvovali u odredjivanju sudbine drugih, na sta nisu imali nikakvo pravo. Ali, mnogo intenzivnije i teze za mene licno je bilo ono sto je doslo posle bombradovanja, ono slavljenje pobede, onaj medijski teror, lobotomija svesti. Secam se da bih gledla drugi dnevnik i plakala pola sata bez prestanka ne verujuci da se ludilo samo osnazilo... Tu negde se uoblicila moja odluka da ja to ne mogu da pratim, da sam suvise ranjiva, da ce me nepravda i alavost uvek boleti i da je vreme da se razmislja o dizanju jedara... Od bombi, i tih nekih tri meseca u meni se ugradi strah od nekih zvukova, obicno se jako uplasim kada nesto negde tresne, kada protutnji tramvaj u nekoj od evropskih metropla ili u mom dragom Beogradu, ostala uspomena na jedno veliko, potpuno neosnovano zaljubljivanje, putovanja duga beovozom relacija batajnica-pancevo, jeza kada bi se prelazili mostovi, sreca i osecaj pobede kada bi se presli, ostala okrnjena oruzena zgrada generalstaba, tezina zbog izginulih i prevarenih ljudi na rts-u, secanje na sahranu drugara iz osnovne skole, koji je dao zivot za otadzbinu, ostao da spava na tenku na kosrama, samo nas nekolicina bila na toj sahrani jer je to bio jedan stidljiv sirot momak bez mnogo podrske u zivotu, nije mi dozvoljeno da proctam oprostajno pismo decaku jer nije bilo proslo cenzuru samo pocasna paljba i tisina posle, ostalo iskustvo zivotno, i nemir veliki.