Ta vremena, ma dobro smo normalni, uzevsi u obzir sta smo sve preturili preko ledja. Za ta vremena me vezuje uspomena na ljude koji su se voleli, cuvali, bili jako bliski, nikad blizi. Na neprospavane noci, kada sam se kao u stara dobra vremena vracala kuci u 6h (izjutra), a igrali smo jamb do u beskonacnost. Pamtima po po obaranju "nevidljivog", sto sam i direktno pratila sa prozora. Pamtim i strah moga oca koji je jedan rat preziveo kao mali. Zemljotres usred bombardovanja, sto me je probudilo - jedva, misao "uh, dobro je to je samo zemljotres". Stres, veliki stres drugara koji je doziveo šok, sta god da je, kada su bombardovali Rumu (on je jedan od onih vojnika koji su se jedva izvukli iz Slovenije, kada je svo sranje i pocelo).. Pamtim krovove zgrada, na koje smo se pentrali kao ludaci da vidimo Beograd, Jakovo, Batajnicu, Novi Sad. Uradila sam to jednom i nikada vise - pogled je bio odlican, kako drugacije da kazem, isuvise dobar, a neko je "tamo" patio. Dosao je kraj. Pamtim, odeljenje radiologije, UZ grudi, potencijalni tumor zbog potiskivanja emocija (čitaj straha). Tada me je "stiglo", kada su mi rekli da je sve OK.
Trudim se da se ne prisecam..
