Ja na sreću nisam imala nikakve slučajeve... možda zato što kad se vraćam kući već je uveliko dan
šalim se... bila sam baš u dobroj kondiciji, bavila se sportom itd... pa sam bila prilično sigurna da bih mogla i Karl Luisu da pobegnem kad bi me pojurio... a i znam neke opasne poteze
i nisam paranoična nikad bila, uvek sam ja pratila te drugarice koje se plaše, pa ja klaj klaj sama... a sad, sad im ne bih ni bežala
džast kiding agen
Ne plašim se, mogu da idem sama po najcrnjem mraku, i idem, ali neću baš namerno prolaziti kroz neko žbunje, ako mogu da ga obiđem.
A da sam sretala tih manijaka po haustorima i gradskom prevozu, jesam
veliki je ovo grad, ima ih... dolazili su čak i u školsko dvorište kad procene da nema dečaka i skidali gaće... al' ti nisu opasni... i dok drugarice bespotrebno larmaju, ja istrtljam nešto kao "Ajde bre, pokrij tu sramotu" ili nešto u tom fazonu, jer izgleda njih ta paranoja i pali... pa im ja ne priuštim to zadovoljstvo...
E, ali moja tetka je imala doživljaj koji se često u mojoj porodici prepričava
Elem, vraćala se sa nekog puta, pre dosta godina, onako, prilično kasno, kad je čovek krenuo da je prati... e sad, ona kaže da nije paranoja (inače nije takav lik) i da je bila ubeđena da će joj nešto napraviti samo da se dokopaju mraka i prilaza ulazu, koji nije bio baš osvetljen, te ona ubrza malo korak, šmugne iza ćoška, čučne, otvori kofer, izvadi peglu i sačeka dotičnog... e da l' je taj hteo nešto da napravi il' nije, nije se baš lepo proveo... prvo što je popio peglu (i to pravu
), drugo što je ona krenula da pravi buku, pa je još i tu neki komšija iz prizemlja pripretio i krenuo da izlazi kroz prozor
pa je dotični krenuo da trči bez reči u onom pravcu iz kojeg je došao...