Eeee, sta da ti recem, meni se na zalost desilo nesto slicno i to u po bela dana, tacnije u 10h AM.
Bese to pre 13 godina. Normalno, kao i svaki drugi dan isla sam u prodavnicu. Kada sam se vracala primetila sam da jedan decko stoji ispred zgrade ali mu nisam pridavala toliko paznje, jer sta je strasno stajati ispred zgrade. Nije mi bio poznat. Usla sam u zgradu, neko je bio iza mene, htela sam da ga propustim ali on me je prvo uhvatio za glavu odnazad. Prvo sam pomislila da je neki komsija i da me je pomazio ali kada sam htela da okrenem glavu da vidim ko je to nije mi dao. Rukama mi je okrenuo glavu, smotao me oko srtruka i posto sam nosila torbu zavukao mi je ruku u nju. Tada sam shvtila da je to u stvari manijak i pocela sam iz sveg glasa da vristim. Boze, kako sam se uplasila. On je naravno pobegao, svi su istrcali iz zgrade ali ga nigde nije bilo. Od tad su svi moji strahovi udesetostruceni. Nocima nisam smela sa spavam iako je mama uvek bila pored mene. Skola mi je bila fakticki u dvoristu ali me je majka ili neko uvek cekao ispred zgrade kad bih isla popodne u skolu.
Ni sad mi nije prijatno kada se nocu vracam sama iz grada ali se borim i trudim da ne razmisljam toooliko o tome.
Ima jedno kuce oko zgrade koje me stalno prati do ulaza kad se vracam nocu sama, ko da zna da se plasim. A i njega se plasim,
ne znam sto, nikada ga nisam pomazila al ga redovno hranim sa terase.
Ostalo mi je to da ne smem sama da spavam nocu, u sobi da ali samo ako je neko u drugoj prostoriji. I tako kad moji odskitaju nedje i ostanem sama ja jadna cekam ko zna do kad da se vrate ne bi li legla da spavam. A tu budalu sam posle par puta videla po gradu, ooo i tad sam imala traume, tresem se ko prut svaki put kada ga sretnem. Zivot je to, sta da se radi.