Cucla daje detetu osecaj sigurnosti i smatram da ne treba odvici dete prerano. A ako ne gledam okolinu, kako se zgrazava da moje dete jos cucla, pa bas me briga da li ce se dete odvici za neko zamisljeno vreme ili nece.
Bitno je da mu potreba bude zadovoljena, jer to je tajna vaspitanja zadovoljnog deteta u mirnu odraslu jedinku ljudskog roda. Problem je bas u tome da okolina tezi da decu ``ukalupi`` u neki zamisljeni standard, iako je svako dete individua za sebe.
Prvo dete je pocelo ostavljati cuclu oko 2. godine. Raniji pokusaji nisu urodili plodom, dete je zelelo cuclu i vracali smo mu stalno. Oko 2. godine osetio je svoju snagu i jednom je pregrizla cuclu. Plakala je, dobila je zamenu uz napomenu da je to poslednja cucla, koju dobija. Pregrizao je i tu za jedan dan i posle nije ni trazila drugu. Postao je dovoljno zreo da shvati nase uslove.
2. dete je odbacio cuclu oko 4. meseca i nikad ga vise nije uzeo u usta.
Nesto slicno je i sa spavanjem. Nisu bili zadovoljni u posebnom kreveticu, cak ni u sobi sa majkom pa su spavali sa majkom sve dotle dok su to zeleli. Od oko 2. do 4. godine.
Zahvaljujuci tome danas imamo emottivno stabilnu i srecnu decu.
Marfijev zakon o roditeljima:
1. Kada prvom detetu ispade cucla, uzmes cuclu, odes, operes i vratis detetu.
2. Kada drugom detetu ispade cucla, podignes cuclu i das detetu.
3. Kada trecem detetu ispade cucla, naredis psu da uradi isto!
