[Mish]

Teškom mukom, mati mi je konačno pre par godina priznala da imam dve leve ruke za ručni rad.
Jedared sam naštrikala nešto. Iz inata, jer su mi rekli da neću umeti. Možda je ličilo na šal za lutke (a to je bilo u vreme kada sam već odavno prestala da se igram sa lutkama). Trebalo je da bude samo obično, klot-frket, a komentar moje matere je bio: "Bravo, ćero, ti to odma' sa mustrom".
Sve žemske u porodici šiju. Pokušavala sam više puta da koristim to čudo zvano šivaća mašina, ali mi je naposletku lepo objašnjeno da se okanem ćorava posla.
Doduše, znam ručno nešto " da uhvatim", ali i to izgleda poprilično džombasto, pa najčešće koristim usluge drage mi familije.
Baba je heklala, ali nisam ni pokazala zainteresovanost da savladam tu disciplinu.
Ali, da se opravdam, nisam baš beznadežan slučaj. Kao klinka sam šlingala. Najčešće za zimski raspust kod babe. Obiljeni su mi bili "krstići". Imam nekolicinu šlinganih kompleta podmetača za čaše i bokal. Davno to nisam radila, ali mislim da bih i dalje uspla. Čini mi se da bi me to odmorilo. Još kad bih znala gde se na Ribljom pijaci mogu naći "mustre" i da se opremim fulom. Možda jednom.
Jedared sam i goblen radila. Krenula i mučila se, mučila, ali završila. I nisam se više upuštala u slične avanture.