[ZOE]

...
A cak i kad sam obavljao kucne poslove, cinio sam to s tolikim odusevljenjem da nije bas uvek sve ispadalo kako treba, sto me nije sprecavalo da ipak trazim dzeparac.
Stidim se sto si morao da podneses milion glupih pitanja kad sam progovorio. "Tata, a zasto baka cudno mirise?" "Tata, a zasto tebi kosa opada?"
Uvek si se iskreno trudio da sa mnom podelis svoju tesko stecenu mudrost i nahranis moju ljubopitljivost bogatim i opsirnim odgovorom, cak i kad mi je paznja usmerena na drugu stranu.
Tata, u trenucima kad mogu da sagledam svet tvojim ocima, zaista se divim pogledu. Neverovatno je sta si sve postigao i sta si mi sve pomogao da ostvarim. Sad shvatam da sam odrastao u senci velikog coveka, da sam hodao u okrilju neznog diva i da si me nezno ali sigurno vodio kroz zivot.

Eto zato cu se, tata, uvek ugledati na tebe. Ali sad sam vec na klizavom terenu, jer ti nikada nisi bio vican primanju otvorenih izliva neznosti. Stavise, kad je rec o osecanjima, ti nisi uvek najbolji sagovornik i tacka.
Nemoj pogresno da me razumes - ne kazem ja da ne umes da slusas, ali komunikacija s ocem je, kako bih rekao, osobena. Ponekad mi se cini da sve kazemo bez ijedne izgovorene reci. Cesto kazes da su dela vaznija od reci, ali zapitam se ponekad, tata znas li ti koliko sam ti zahvalan za sve sto si ucinio.
Jesi li ponosan na mene koliko i ja na tebe?

Imas li ti uopste pojma koliko mi je stalo do tebe?
Od tebe sam naucio i koliko zivot brzo prolazi. Mozda nam se cini da imamo citavu vecnost da iskazemo osecanja, a onda - zuuuuuum! Propustili smo priliku i onda je prekasno.
Zato, tata, ako mogu da ti kazem nesto, onako, izmedju tebe i mene, evo sta bih rekao.
Hvala ti sto si uvek bio prijatelj na kojeg mogu da se oslonim. I hvala ti sto si bio heroj na kojeg uvek mogu da racunam.
Hvala ti sto si moj otac. Volim te tata!