[Petar II]

Prljavi medijski rat (59)

Misija u Bosni (13)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Tokom 30. decembra pozvao sam Akašija i De Laprela ponovno u Sarajevo da prisustvuju zaključenju „pogodbe”. Kada su čuli koliko smo se približili miru, i da su i Srbi i muslimani u poslednjem minutu pokušali da postignu neke prednosti koje su mogle da komplikuju stvar, shvatili su,koliki smo posao uradili. Karadžić je hteo da se iz završnog dokumenta ukloni izraz „u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti”, jer Republika Srpska uopšte nije bila međunarodno priznata, ali je na kraju stavio potpis na dokument. S druge strane, Ganić je insistirao da te reči ostanu u tekstu očekujući da Srbi odbiju takav dokument.

U 13 časova i 30 minuta, 31. decembra, Akaši je stigao u bosansko Predsedništvo noseći informaciju da Karadžić i dalje odbija da potpiše saglasnost na bilo kom dokumentu u kojem se spominju Ujedinjene nacije. To je izazvalo pravi izliv gneva kod Ganića i
Hasana Muratovića, koji su odmah optužili Akašija da Srbima drži stranu. Oni su, sa svoje strane, odbili da potpišu bilo koji dokument u kojem se ne spominje posebna uloga Ujedinjenih nacija i precizirali su reči koje žele da vide u tekstu. Dobujući prstima po stolu, Ganić je ustao i objavio da neće biti nikakvog dogovora o prekidu vatre i neprijateljstava. Hteo je odmah da obavesti štampu o propasti pregovora o miru i da iznese da su za to krive Ujedinjene nacije koje su ponudile „nedovršeni dokument”.

Sve je to moglo da bude prevara ili maskarada, ali je nažalost bilo suviše ozbiljno. Pre nego što je Ganić napustio prostoriju, šapnuo sam Akašiju kako bi on mogao da zahteva da se vidi s Izetbegovićem. Bili smo suviše blizu rešenja da bismo dozvolili da nas Ganić vuče za nos. Akaši je rekao Ganiću da on neće prihvatiti prekid razgovora dok se ne vidi sa predsednikom. Ganić je mlatarajući rukama odgovorio kako nam to neće dozvoliti. Njega je predsednik ovlastio da vodi sve mirovne pregovore. Izetbegovića su očekivali na novogodišnjem prijemu na drugom mestu i do njega se nije moglo doći.

Preko Majka Stenlija poslao sam Karadžiću obaveštenje u kojem sam mu predložio novu formu dokumenta koju je Akaši sročio uz pomoć Džona Menzisa i Dejvida Harlanda. Majk je taj modifikovani dokument uručio Karadžiću, koji je bio u stalnom zasedanju sa svojim kolegijumom na Palama. (...) Da bi prekinuo dalju diskusiju, Majk je pozvao Karadžića da direktno razgovara s Akašijem preko američkog satelitskog telefonskog sistema. Pre nego što je to učinio, morao je da pokaže Karadžiću kako se rukuje tim uređajem. Shvativši službenu proceduru Ujedinjenih nacija pri uspostavljanju veze, i pod pritiskom Majka i Akašija, Karadžić je najzad prihvatio novu formu dokumenta.

Naš sledeći problem je bio šta učiniti da Ganić ne upropasti pregovore u poslednjem trenutku. U sastav misije Ujedinjenih nacija nedavno je došao rečiti Irac, Kolom Marfi – novi predstavnik za štampu u Sarajevu. On nije bio uključen u naše prethodne prepirke i nesporazume sa Ganićem, a izjavio je da bi hteo da se dohvati sa njim u raspravu oči u oči. Imao je neodoljiv galski šarm, volju da se konfrontira i nepopustljivu odlučnost da postigne ono za šta se zalaže. Jednom mi je rekao da upotreba aviona i bombardovanje Goražda zasigurno predstavljaju kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Akaši ga je poslao u Predsedništvo s uputstvom, da „sravni Ganića sa zemljom” i da se vrati sa potpisanim dokumentom. Kolom je posle pričao da je Ganić bio veoma uzdrman i na ivici nerava kada je čuo da su Srbi prihvatili sporazum prema zahtevu bosanske vlade, pa je zamolio da se posavetuje sa predsednikom pre nego što potpiše dokument.

U predsednikovoj kancelariji naišao je na Džona Menzisa koji je upoznavao Izetbegovića sa dosadašnjim tokom pregovora koje je Vašington apsolutno podržavao. Tako je i ovoga puta Ganić naveden na popuštanje. Ipak je zatražio da razgovara sa predsednikom nasamo. Džon mi je kasnije rekao da je čak izvan kancelarije predsednika mogao da čuje Ganića kako viče na Izetbegovića koji mu je odgovarao mirno, ali odlučno. Izetbegović je pozvao Džona u kancelariju i rekao mu da prihvata četvoromesečni prekid neprijateljstava u Bosni. Prekid vatre je trebalo da stupi na snagu u ponoć 31. decembra 1994. godine. (str. 275-287.)