[Petar II]

Prljavi medijski rat (58)

Misija u Bosni (12)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Posle dugog razgovora na Palama, Karadžić i Mladić su potpisali dokument kojim se potvrđuje dogovor o primirju u celoj Bosni za period od četiri meseca. Vratili smo se u Sarajevo sa nadom da je najznačajniji korak za mir u ovoj zemlji već učinjen. Po našem dolasku u Predsedništvo, na moje iznenađenje, Akaši je umesto kopije koju je trebalo da potpiše Ganić, ovome pružio kopiju na kojoj su bili potpisi srpskih lidera. Bez obzira na to što je Ganić prvobitno prihvatio sve što je dogovoreno, pre nego što je potpisao, tražio je da Akaši izbriše napomenu da će se Međunarodni komitet Crvenog krsta angažovati pri razmeni zarobljenika. U Ganićevim očima je ta napomena bila veoma značajna, a potvrđena prethodnim potpisima Karadžića i Mladića, predstavljala je dokument srpske strane. On se ljutito obratio Akašiju, da ga je stavio pred svršen čin time što mu je pokazao da su Srbi već potpisali dokument i da neće biti prekida vatre. Sugerisao sam Akašiju da ide do Izetbegovića sa nepotpisanom kopijom kako bi je on potpisao i tako završio ovo šegačenje. U međuvremenu sam hteo da odem do američke ambasade i zamolim Džona Menzisa da pozove Vašington kako bi Amerika izvršila pritisak na bosansku vladu da prihvati dokument. Nikako nismo smeli da nasednemo Ganićevim smicalicama i da ponovno narušimo mirovni proces.

Sa namerom da Izetbegoviću da dokument na potpisivanje, Akaši je pristao da izbriše spornu napomenu iz teksta dokumenta, bez obzira na to što je pre odlaska sa Pala, zajedno sa Karadžićem, dao izjavu za štampu u kojoj je to najavio kao događaj koji označava „početak kraja rata”. Sada je imao dva različita dokumenta kojima je mogao da izazove sumnju u sposobnosti Ujedinjenih nacija i u njihove časne namere, kada se za to bude saznalo, jer nije bilo izvesno da će se obe strane saglasiti sa takvim tumačenjem dogovora. Rekao sam De Laprelu da sam zadovoljan što sam na dokumentu video njegov potpis, a ne svoj. Nije mi odgovorio, ali se nervozno i usiljeno osmehnuo.

Akaši se izgleda nije mnogo uzbuđivao pri pomisli da bi Ujedinjene nacije mogle da izgube od svog ugleda zbog toga što postoje dva dokumenta o istom predmetu. Posle druge konferencije za štampu u Sarajevu, na kojoj je trijumfalno podigao oba papira u
vazduh da bi ih svima pokazao, on je otišao na aerodrom. Pre nego što je odleteo, rekao je Viktoru i meni da prenesemo Karadžiću da je sporni paragraf uklonjen i iz srpske verzije dokumenta. Kao ni mi, nije prihvatao postojanje dva dokumenta različitog sadržaja, ali je brisanje spornog paragrafa bio jedini način da se iznudi Izetbegovićev potpis. Verovao je da će se sve bolje završiti nego što mislimo. Uostalom, bolje dobiti bilo šta, nego ostati kratkih rukava. Zatim nam je poželeo srećne božićne praznike i otišao. Zgledali smo se bez reči, nemi od iznenađenja. Ta tišina je trajala nekoliko minuta, a potom je Viktor promucao: „Pokušao sam, da ga opomenem.” Nisam ništa rekao. Bio sam upravo očevidac podmetanja stvari i bilo mi je veoma teško da to ne poistovetim sa nekim brodvejskim spektaklom, očekujući sa strahom posledice.

Pokazaće se da mi ipak nismo umeli da pročitamo podsvesne misli srpskog rukovodstva kao što je to znao Akaši. Na naše iznenađenje, Karadžić je prihvatio brisanje paragrafa bez ljutnje, i već sledećeg dana topovi se nisu čuli, što se desilo prvi put od 1993. godine. Jedino su još trajale borbe oko Bihaća. U međusobnom sukobu su bili muslimani i pristalice Fikreta Abdića, ali to nije bio deo sporazuma o prekidu vatre. (...)

Te večeri sam srpskom rukovodstvu na Palama i bosanskom Predsedništvu poslao tekst sporazuma o četvoromesečnom prekidu neprijateljstava. Najpre sam tekst slao na odobrenje u Zagreb, ali kad god bih ga poslao, oni su menjali po neku reč ili tražili da ubacim nešto novo. Na kraju sam stisnuo zube i zaraćenim stranama poslao tekst koji smo sami zamislili i sastavili. Prestanak neprijateljstava je, u stvari, već počeo pre skoro sedam dana. To je bio prvi i veoma važan korak ka uspostavljanju stalnog mira.

Viktor i ja smo tek na Palama, na Badnje veče, otkrili da je reakcija Karadžića i Mladića na naš papir pozitivna. Oni su smatrali da je prestanak neprijateljstava više nego dobra veza između primirja i opšteg mira i želeli su da iskoriste nastalu situaciju, jer su bili uvereni da je ona rezultat posete Džimija Kartera. Sve dok se plan Kontakt-grupe posmatra kao „osnova za pregovore”, a ne kao obaveza, oni su spremni da se pridržavaju sporazuma o prekidu neprijateljstava. Karadžić je takođe rekao da su Srbi verovali da će neki kvalitativni faktori biti uzeti u obzir pri bilo kakvoj podeli Bosne i da će se o njima raspravljati, što se planom Kontakt-grupe nije predviđalo. Očigledno, Srbi su najzad pristali na kompromis. (...)