Moji baba i deda su praznovali sve crvene praznike. Ili mi se to samo tako činilo.
Dakle, značajni praznici, pored Božića i Usksa, su bili: Slava I (dedina), Slava II (babina devojačka), seoska slava rodnog mesta mog dede, seoska slava rodnog mesta moje babe, slava crkve kojoj su baba i deda pripadali, Vrbica, Sveti Sava, Duhovi, Materice, Očevi,...
Elem, nisu moji bili baš toliki vernici (pogotovo deda ne), ali su eto koristili sve moguće izgovore da okupe porodicu.
Zahvaljujući prevashodno njima, mislim da dobro poznajem verske običaje.
Ako treba da kažem koji mi je najmiliji, sigurno su to Materice, a potom Očevi.
(Danas-sutra svoj deci materice doći,
svako svojoj majčici sa uzicom poći.
I ja čuvam uzicu da majčicu vežem,
dobro da je upetljam, al neću da stežem.
A ja znadem šta će ona tad da uradi,
poklon će da izvadi da je ja odrešim).
Danas smo broj svetkovina smanjili. Ali se ne propušta Božić, Uskrs, Slava, Materice i Očevi.
Zahvaljujući tome što sam odrasla u Vojvodini kao multinacionalnoj sredini, imala sam prilike da se upoznam i sa tuđim običajima. Mislim da dobro stojim sa katoličkim i hebrejskim.