[euridika]

Moje letovanje je davno prošlo. Prošlo fizički, nisam više tamo, ali me je oplemenilo i osnažilo za jedan dobar deo života. Trebalo mi neko vreme da se odvojim emotivno od mesta na kom sam bila (opasno to zaljubljivanje u more i pesak i mirise) i da bez velikih potresa prošetam hodnicima uspomena.

Ovde je samo jedan isečak iz mog dnevnika, toliko da se nasluti kako je sve to bilo...

"Pesak, vreo toliko da moraš najbrže na svetu da se katapultiraš u more inače ostaješ bez stopala, još mi u glavi zvoni plač malog slatkog Britanca:”Muuuuum, muuuuum I hate this, I wanna go home!!!! ” I ja sam mrzela, ali nisam htela da idem kući, to je bila moja kuća, nisam nikada htela da se vraćam, nigde... More plavo, čisto mirno, bez talasa, na levoj strani negde kao kroz maglu prikazivalo se neko belo zdanje, na obodu ostrva, ništa iza toga, tu je ćošak, ako se tako može nazvati... Crkvica svetog Nikole po kojoj je taj deo ostrva dobio ime Ag. Nicollaus. Moj obavezan ritual od tada, do poslednjeg dana provedenog na ostrvcu je bila šetnja kroz vodu, (htela sam da sačuvam to more na stopalima dok me ima, i tu slobodu...), od jednog kraja plaže do crkvice, onda bih navukla nešto na sebe popela sa do svetog mesta koje je samo malo više od mene, malo postojala tamo sama sa sobom, morem, nečim ili nekim još, pokušla da saberem i sakupim misli i morem bih se vratila nazad, samo bih se telesno vratila... Na plaži, koju ću zvati našom, jer je bila najbliže našem smeštaju nalazio se jedan plastični most (Grtica ga je nazvala mostom, ja bih rekla da je to bila neka riva ili tako nešto...), koji se prostirao prilično u more, to je bila moja čarolija, tu sam šetla po vodi, spavala na vodi, sanjala u dogovoru sa suncem, izbrojala svojih 90 koraka na vodi... Jedna mala prosta stvar koja može toliko dobra doneti. Znali su oni zašto su je postavili...
Iznajmile smo tamo malog žutog hyundai atos-a , od prevaranta kakvog je teško čak i za film napraviti, obradio nas na brzinu:”Fully insured, fully insured”, na najbržem i najteže razumljivom engleskom, (od starta sam ja nekako uspevala da razumem taj Grčki Engleski, Grtica je imala priličnih problema, toliko nas je zbrzao da nismo uspele da pogledamo da li je auto možda imao neke ogrebotine, ili štagod... Važno je da smo imale klimu (čitaj obično hlađenje na one sulude ventilatore koje svaki auto ima) koje smo platile dodatnih 20 evra , Šta je lakše namagarčiti od jedene žene? Dve žene, he he he, he...No, no, no, sve to uopšte nije važno, mali žuti zmaj nas je poslužio najlepše na svetu, ja sam ponosno vozila to čudo među besnim limuzinama kojima su dolazili najbogatiji turisti iz najrazličitijih krajeva sveta, vozila ga bez dozvole (imala sam srpsku dozvolu koja ne važi u EU, ali bi važila kod njih, jer reč Srbija nekako drugačije zvoni u toj zemlji, samo, samo, samo, imala sam tu dozvolu u svom srpskom novčaniku koji je ostao u stanu u Groningenu, znači, vozila sam Grčkim drumovima bez ikakvog dokumenta, i bilo je slatko, i u jednoj situaciji malo tesno, i gorko, ali smo se izvukle, moja mala draga prijateljica i ja... ). Bile smo u jednom tipičnom seocetu Keri, gde je reč "kalimera" - "dobar dan” otvarala sva vrata, čike, gazde sela ispred neke lokalne kafanice, na + 100 stepeni sede i u hladovini ispijaju svoje kafe i puše cigare i smeškaju nam se, jedna divna gospođa, koju smo srele u nekoj od uličica otresla je jedan badem za nas, i lepo smo se nas dve izrazgovrale na italijansko, nemačko, grčo – jeziku ruku i tela i sve smo se super razumele, svetionik na vrh tog sela i samo plavo ispod, ono najlepše plavo, koje mami i zove... Nekoliko divnih plažica, svaki dan neka druga, na jednoj od njih gnezda kornjačica Carttea Caretta, vrste koja je pod zaštitom zakona, jer je u izumiranju, žive na ostrvcu preko puta a noću dolaze da u miru polože svoja jaja u pesak i nadaju se da će neki mališani naći svoj put do njih, kada za to dođe vreme, lokalci kažu da je to samo zamka za turiste, a meni svejedno, ako su tamo neka su, još bolje ako su tamo, i ako uspevaju da se snađu... Grad Zakynthos, glavni grad ove čarolije, pesnik Dionysios Solomos (poznat po tome što su prve dve strofe njegove pesme uzete za grčku nacionalnu himnu), manastir u kome sam zapalila sveće, poklonila se divnom starom svešteniku, stajala u miru hladne svete zgrade, luka, zidine starog grada sa brda pored čuvaju ovaj novi, koji je izgrađen posle zemljotresa 1953. godine u kome je skoro sve na ostrvu bilo uništeno, jedan srebrn, posrebren, to tek posle naučih, prstenak kupljen tamo, da se ne zaboravi i da se nosi samo u specijalnim momentima...

--------------------------

"Ojačala se i utvrdila moja veza sa tim delom sveta, i znam da ću doći opet, možda ne u oktobru kako sam obećala, možda ne ni na moj Zakynthos, ali sigurno u Grčku, sigurno da zgrabim opet malo tog nektara i ojačam se za neke nove dane..."


to su utisci, urezani na papiru, a mirisi, osećaji, to se ne pretače u reči, to se samo oseća dok te ima...