o ovoj temi sam imala mnogo rasprava (otom vise jer sam zavrsila medicinsku, pa je ova tema svako malo bila aktuelna).. mnogo sam razmisljala o njoj.. od pocetka sam bila za eutanaziju.. a nakon sto sam po bolnicama videla sve i svasta, moj stav prema tome se jos vise uchvrstio..
da se razumemo, nisam za to da se eutanazija vrshi za svaku bolest ili cisto iz necijeg hira.. postoje izuzetni slucajevi za eutanaziju.. slucajevi kad je covek u tolikoj agoniji da to vise nije humano.. slucajevi gde za oporavak vise nema ni najmanje nade.. i bas zato sto nije humano, radje bi odabrala eutanaziju, jer zivot u tolikoj patnji za mene nije zivot.. kao sto je i Skvo rekla, u nekim trnucima to postaje toliko neizdrzivo da se i sami zapitamo cemu sve to..
Citat:
Da li je strah od smrti to što boli, ili sam čin umiranja? Kako neko može da proceni i izmeri nečiju patnju ili fizičku bol? Možda to telo, koje leži bez svesti, možda ga ništa ne boli, iako nas to vizuelno plaši. Možda je to kao san.
|
ne gledam na eutanaziju kao strah od smrti.. niti smatram da uopste strah igra neku ulogu (bar ja tako mislim).. i slazem se da niko nije ravnomjeran da sudi u tudje ime, da odlucuje prag bola.. i koja kolicina boli prelazi onu granicu podnosljivosti.. svaki covek podnosi bol na svoj nacin.. nismo tu da sudimo.. mozda takva osoba dozivljava samo neku fizichku bol, bez one psihicke.. dok je kod ljudi, koji ga posmatraju, situacija obrnuta.. da li na eutanaziju gledamo iz nekih sebicnih razloga, ne mozemo da znamo.. mozda nas boli vise nego njih, no opet, ni to ne mozemo, ni necemo nikad saznati.. znam samo sta sam videla na svoje ochi.. agoniju i ljudski pogled koji zapamtis dok zivis.. posto smatram da su oci ogledalo dushe, smatram da iste te oci, u tim trenucima mogu puno da kazu..
i da, upravo sam zbog toga za eutanaziju..