Nisam otisla iz zemlje i nemam nameru, ali citajuci Euridikinu pricu , razmisljam ponovo o najboljoj drugarici koja je imala petlju i koja nije previse vezana za sve ovo ovde( lepo,naravno.od loseg se sa lakocom rastala...).Jako slicna prica.
Rad na Institutu je bukvalno ubijao i prelomila je.Preko noci,rekli bi oni koji je ne znaju.A ovde je radila,kao vecina nas,Sizifov posao.Samo mi je dok smo gledale izloge po gradu rekla:"e,hajmo do ...... Znas,predala sam zahtev i izgleda da su mi odobrili da postdiplomski rad radim u .....".
Nije znala ni jednu rec njihovog jezika.Apsolutno nikoga u krugu od 500km nije znala.U pocetku smo pricale svake noci,cim se vrati sa Instituta ,novog.Mejlovi su leteli takvom brzinom da sam se pitala odakle joj toliko vremena.A mnogo vise je radila,ali je odusevljeno pricala kakvu opremu imaju, kako je sve organizovano pod konac...Ljudi joj se,generalno,u pocetku nisu svideli.Ceznula je za stvarima i ljudima koje ovde nije ni spominjala.Za nove sugradjene je govorila da su hladni.Dok joj nadredjeni nije postao On
Bajkovita prica,potpuno. Samo 2 godine stariji od nas, a doktor nauka.Neshvatljivo i retko vidjeno ovde.Tako je njoj taj neki pocetni stadijum prosao relativno brzo,ali i zadrzao na daljem skolovanju.Doktorirala je.I odmah joj je ponudjen fe-no-me-na-lan posao,bez obzira sto je stomak bio vidno uvecan
Njeni su cesce tamo nego sto ona dolazi u Beograd. I zadovoljna je,vidim joj u osmehu i oku.Ali naidju noci kada mi kasno zazvoni telefon i kada bi,cini mi se, mogla da prica do jutra.Valjda je to sasvim normalno.Eto...nedostaje.Bas.