Ne znam da li je ovo mesto gde bi trebalo ovo da stoji. Ali nema veze, imam potrebu da ovo podelim sa vama.
Setao sam se sa jednim drugom juce. I naletosmo na jedno drvo, drvo jabuke. Ja, buduci gladan (ja sam uvek gladan
), se popnem na drvo i pocnem da berem. Ubrao sam jednu, nije mi se svidela, video sam vecu. Bacio sam je. Ubrao tu vecu, nije mi se svidela, video sam lepsu. Bacio sam je. Dugo je to trajalo, dok nisam nasao 4 just right jabuke. Sidjoh sa drveta i podelih plen sa drugom. Bratski - njemu jedna, meni tri. I u tom trenutku, pored moje oazice prolazi jedan onizi covek, tridesetih godina, duge kose i crne brade. Hodao je pognute glave. Nosio je jednostavno odelo. Zastao je. Sagnuo se, i pokupio jednu od mojih odbacenih jabuka. Pokupio je najlosiju. Otvorio je praznu vrecicu, i ubacio je unutra. Nastavio je svojim putem, ne izgovorivsi ni reci, ne uputivsi ni jedan jedini pogled prema meni. Prema halapljivcu, prema unistitelju. Nisam mu zamerio.
I dalje ne mogu da skrenem misli sa te teme. Kako postati covek kao on? Kako se zadovoljiti osrednjim (da ne kazem losim), kada postoji mnogo bolje? Nasao sam odgovor, ali nepotpun: Navici se na osrednje. Ali, opet, kako odoliti boljem?
I sada, sto deluje jos cudnije, shvatam da je neki slucajni (ili mozda namerni?) prolaznik postao moj ucitelj. Iako mi nije uputio ni reci, ni pogleda. Posmatrajmo ljude oko sebe, cak i one koji se neprimetno provlace kroz zivot. Ljude koji cute, kupe odbacene plodove, ljude koji su srecni. Iskonski srecni.
Danas sam se vratio na mesto tog drveta. Poneo sam i kesu. Sakupio sam one jabuke koje sam bacio i odneo ih kuci. Ipak, znam da time nisam popravio sebe u ocima tog duhovnika. Njemu to verovatno nije ni bitno. Meni jeste.
Iskreno se nadam da je ovo neko procitao, a i da nije, nema veze, stajace ovde kao jos jedna zaboravljena prica iz zivota, o zivotu.
Mozda bi ova tema trebala da se zove: Zivot i njegovi ucitelji. Ali, nwm.