[memento]

Pojavom klasnog društva postala je i vojska i to kao jedan od najvažnijih instrumenata vladajuće klase u sprovođenju kako spoljne, tako i unutrašnje politike. Pa čak i u prvobitnoj zajednici sila je bila odlučujući metod u rešavanju svih protivrečnosti u grupi i oko grupe.
Mišljenja da je potreba za sopstvenom vojskom stvar prošlosti su u najmanju ruku neozbiljna. Globalni svet se nalazi u fazi previranja, a na to utiči brojni faktori među kojima bih izdvojio sukob niskog intenziteta koji je vlada između SAD i Rusije (taj sukob suštinski nikada nije ni prekidan i već i vrapci na grani znaju da Ameriku interesuje i da je tema svih tema Sibir i njegovi energetski i ostali resursi i ovladavanje tim prostorom), zatim, sukob Zapada sa muslimanskim svetom (islamski fundamentalizam svojoj eskalaciji može značajno da zahvali i vekovnoj politici upravo tog zapada prema arapskim i inim muslimanskim zemljama), ekonomski sukob Zapada sa Kinom, brojne regionalni sukobi (Bliski Istok) itd, itd.
Brojne su naznake globalnih sučeljavanja koje prete eskalaciji u jedan veliki rat. Jedna od najvažnijih se dešava u našem dvorištu i značajan je test snage Amerike u kojem bi, ako uspe u svojoj nameri, definitivno uvela na svetsku scenu politiku svršenog čina i sprovođenje političke volje jačega, čime bi se međunarodni pravni poredak, kao osnovno sredstvo u rešavanju međudržavnih i ostalih sukoba važnih za međunarodnu zajednicu, stavio van snage i pretpostavio samo jednoj velesili, odnosno Americi i njenim potrebama.
Sve ovo ukazuje na ozbiljnost globalnog političkog trenutka i čak bi, pa i samo površnim informisanjem, i najodaniji pobornici grinpisa i ostalih pacifističkih udruženja odmah počeli da se vojno samoobučavaju.
Svako bitno drugačije mišljenje bi, uveren sam, odgovaralo ponašanju običnog noja i sve te usplahirene tvrdnje u kojima zabrinute dame u vojniku vide isključivo dželata su suštinski groteskni pokušaji samozavaravanja.
Niko ne voli rat i sukobe, ali rat je zakonita društvena pojava i njegovi uzroci su puno ozbiljniji nego što se obično misli i nikako nisu neki zločesti političari, pa bilo oni na čelu male zemlje ili, pak, neke velike sile. Upravo zbog toga narod koji nema i ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu. Tome nas je istorija valjda već jednom naučila.

Svima onima koji pohađaju vojnu akademiju odajem najveće priznanje zbog nesebičnosti i hrabrosti koju pokazuju tim svojim izborom i opredeljenjem da postanu oficiri jer je to jedan od najčasnijih mogućih poziva.