gdje mene nadje s ovom temom
ja mogu da pricam do preksutra sto se tiche carina, prelazaka i opcenito putovanja.. totalni sam baksuz sto se toga tiche
elem, da krenemo od poslednjeg putovanja, posto je ono bilo zadnje, a i popelo mi se medju prve na lestvici zgoda i nezgoda na putovanjima..
i odma se izvinjavam, vec vidim da ce se prica malo oduzi, al' prosto morate dobijete osecaj kako se to sve izdesavalo..
dakle, kraj decembra prosle godine, tachnije badnjak, ja treba da krenem via Brdoviti Balkan.. da napomenem kako sam bila hronichno neispavana sa podochnjacima do poda, sto zbog ispita, sto zbog razno raznih shtrajkova, sto zbog zurki poslednjih dana, sto zbog kupovine u poslednjem trenutku, sto bi nashi stari rekli 5 do 12.. noc pre, zalomili vani do nekih 2 ujutro, i sve bi bilo dobro, da mene nije pocela da boli glava, a i zub
a treba 'ranije' da ustanem da se spremim, jer tipichno ja, jos uvek se nisam spakovala.. da ne pricam kako sam robu polumokru potrpala u kofere, jer sam se na vreme setila da je operem
e da, jos sam se morala i naci s drugom ujutro, posle mog spremanja, koji mi jel, nosio tekilu iz Mexika, ne bi bilo u redu da to ne uzmem
i tako se ja lepo ustanem 'ranije' oko nekih pola 7 (jerbo i kosu sam morala da perem
) i tako se pocnem spremati, da bi nakon vrlo kratkog vremena, kad sam stavila sve stvari na jednu 'hrpicu', cija velika vecina uopste nije bila za mene, uvidjela da ja imam malkice previse stvari za moju jednu torbu i kofer.. no, srecom se znam dobro pakirati, tako da sam uspela da potrpam sve zivo unutra.. iako smo majka i ja doslovce skakale po koferu, ne bi li ga uspjele zatvoriiti.. rekla sam nema shanse da to chudo otvaram pre nego stignem na destinaciju.. kanda sam se tom recenicom urekla
da napomenem kako me je tu zub sve vise i vise poceo boli..
krenem se nadjem s drugom, uzmem sto sam uzeti trebala.. jos sam 'usput' obavljala neke stvari, koje jel, nisam stigla pre.. i krenem na aerodrom kolima oko 2 sata (cisto informativno radi, avion je kretao negde oko 6).. na autoputu je bila nevidjena guzva, tako da smo do aerodroma guslali dobrih sat i po (inace treba max. pola sata) i stignem na neki terminal DeltaAirways/a sa kojim sam prvi (i zadnji!) put letila.. i koji su bas tad, na sam badnjak, kad najvise ljudi putuje, odlucili da renoviraju.. guzva da ne spominjem, mesta z parking nigde, deca vrishte, neka grupa je izgubila deo putnika.. mislim opsti xaos.. iskocim ja iz kola, cale isao da se bakce da parkingom, i stanem ja u red.. tu me zub odvalio od boli.. i ja tu pojedem prvu tabletu.. (do onda sam se teshila kao 'ma proci ce') i dodjem ja na red, nakon nekih pola sata cekanja, sve ono pasosh, karta ovo ono, procedure.. kaze chika 'stavite kofer na vagu'.. ja stavim i
tip pogleda mene, pogleda ekran, pogleda kofer, pa pogleda opet mene.. nasmeje se i kaze: 'gospodichna, vama je ovaj kofer malo pretezak!' ja reko: 'ma jeeel? nije valjda?'
kaze on: 'pa da, 6o paunda previse' (mislim da je bilo oko toliko, ne secam se vise) uglavnom kaze dalje: 'moracete da platite 275$ ili da vadite stvari iz kofera' ja reko: 'kolikoooo da platim???? bezi brale.. ne dam vam ni centa.. idem ja da kupim negde trecu torbu, radje cu da doplatim trecu, nego da vam dajem te pare!'
kaze on: 'da, to je u redu, ali zbog radi renovacije terminala ni jedan ducan ne radi, nemas gde ga kupis torbu!'
kukuuuu leleeeee, gde da sad otvaram kofer, za koji sam rekla da ga necu otvaram pre nego dodjem kuci?
no nisam imala izbora, pa sam se dala u akciju... stanemo keva i ja sa strane (dok sam nasla kljuci, ta prica je drugi par rukava..) i sta sad, otvorim ja kofer, a ono se sve stvari ladno isresu po podu
keva i ja prasnule u smeh.. ljudi nas svi bledo gledaju.. smiju se i oni sta ce.. a ja, 'vako pametna, sve najteze stvari, koje sam morala da izvadim, sam posadila na dno kofera
s tim sam se stvarima zajebavala narednih 45 minuta.. da ajde de, na kraju nekako uspela da smanjim tezinu, te platih samo 25$.. uglavno zavrsih sa jedno 5-6 ekstra najlona, sve puno knjiga i nekig tezih gluposti.. e tu sam negde drmnula i drugu tabletu.. jer je bol vec bivala nepodnosljiva.. uglavnom, zbog radi one renovacije nije bilo mesta za chekanje, vec su oni sa kartama odma prelazili carinu i detektor za metal.. tu se oprostim od svojih i krenem u red za prolaz detektora.. prilazim sa svim onim kesama i bagazom.. i zena meni mahne.. kao.. ajde ti lepo dodji 'vamo.. kaze: 'tebe smo izabrali za detaljniji pregled'
jest da sad, gledano iz ove perspektive, nije ni cudo da su me zvali sa strane.. kosa raschupana, kanda se nisam ni pocesljala (sto i nisam
) podocnjaci do poda.. obuchena ko deda mraz, sto boja na meni, sto kesa.. i tu ja krenem da skidam ekstra odjecu.. prvo kaput/shal/kapa.. pa onda debela rolka, pa duks (posto sam ih imala vise) pa sat, pa kovanice iz dzepova od farmerki, pa upaljac i cigarete.. pa onda na kraju i cizme i vunene grejache.. uzeshe oni meni pasosh.. osla zena tamo ensto da gleda na kompjuter (da nemam mozda neki dosje
) uglavnom poizbacali mi sve zivo iz onih kesa i ranca.. i uredno rekli 'sve u redu, mozete da se obucete/obujete i da uzmete stvari' i uredno se nakezi
jos jedna napomena, da sam doslovce jurila ka izlazu, jer sam imala jos nekih 15 minuta pre kretanja aviona, tako da uletih doslovce zadnji cas.. cim sam sela sam drmnula jos jednu tabletu, posto one dve prethodne nisu pomogle ni zericu.. a da ne pricam kako te tablete zovu 'mali djavoli' jer navodno su za sve bolove
(e pa izgleda da kod nekih nemaju ucinka)
krenusmo mi tako, uzletismo nebom pod oblake.. ne bi li ja sjedila ispred nekog klinca, koji je celo vrme uporno lupao i udarao po mojoj stolici, a njegova majka je uporno govorila 'Noa, stop! Noa, stop! Noa, stop!' reko, brate nasluacemo se toga 'Noa stop' do Rima.. ubrzo nakon toga sam se okrenula klincu i rekla 'Noa, ukoliko ne prestanes da mi lupas po stolici, letices na drugi kraj ovog aviona!' (znam da sam preterala, ali tu sam vec opako bila nervozna zbog radi zuba)..
da ne duljim.. jerbo bi se prica mogla rastegnuti do preksutra.. u Rimu sam cekala 8 jebenih sati za presjedanje.. da vam ne pricam kako sam isla da trazim zubara na aerodromu i kako su me ladno odkantali i rekli da oni imaju samo doktora za hitne slucajeve (ja to kao nisam bila) da vam ne pricam ni kako sam za svo to vreme popila jos narednih 5 tableta.. i kako sam na avionu drmnula 4 case vina i kako me bol nije popoustila niti jedan jedini moment, niti za jedan stepen manje.. i da vam ne pricam kako sam bila sva
jer oka nisam sklopila.. i kako mi je na pamati samo bila zubarska stolica.. i kako je u Rimu bio prolom oblaka, kakav vec dugo nisam vidjela (a planirala sam ladno zbog toliko sati cekanja da odem do grada prosetam) i da ne pricam kako sam se skrshila na onim stolicama sedeci, jer su stolice imale one ruchke i nisi se uopste mogao ispruziti kao na svim drugim normalnim terminalima.. ii da ne pricam kako sam stigla u Trst, i da sam cekala drugaricu i druga, koji su se u medjuvremenu izgubili do aerodroma.. i da ne pricam kako sam stigla na sam Bozic, u nedelju, kad ni jedan jedini zubar ne radi.. i da ne pricam kako sam na zurci dobrodoslice plakala od muke, i bila u stanju taj zub ischupati.. i kako sam sa caletom najbolje drugarice nazdravljala domacom vishenjavchom.. i kako sam se dobranoooo opila, da me cak i zub popustio..
i da ne pricam kako sam dan posle otisla zubarki, koja je ustanovila da je upala zivca i koja je napokon, nakon dva dana, sredila da me bol prestane..