Sto bi rekla jedna nasa prof dr "sta god da uradite na kraju ce ispasti da ste pogresili" misleci pri tom na vaspitanje dece...
Osamostaljivanje deteta pocinje veoma rano, toalet trening pa nadalje i uglavnom zna da prodje dosta dobro
.
Kod nas je malo posebna situacija, sam proces osamostaljivanja je umnogome ometen stanjem u kojem nam se ovo sto je preostalo od drzave nalazi. Da bi se potpuno osamostalio mladic ili devojka moraju da napuste primarnu porodicu, sto je samo po sebi dosta bolno, a kada vam je jedini izbor za napustanje iste iznajmnjivanje stana sa platom koja je.... i sl. price, uglavnom shvatili ste o cemu pricam.
Sto se tice dva pomenuta primera, pa postoje psiholozi i psihijatri (u ovim slucajevima, to je mnogo vise pitanje psihologa), to su neke zle cike koje primenjujuci najcrnju magiju i zrtvujuci raznolike zivotinje i beskucnike, na posebno izradjenim oltarima mogu da pomognu u takvim situacijama, takodje postoje savetovalista za brak i porodicu, to su sve ljudi koji su veoma radi da pomognu. Posavetujte svoje poznanike da posete neke od njih, u krajnjoj liniji nebi me cudilo da bi i socijani radnici imali po nesto da kazu o tome...