Verovanje mi je pomoglo jedino onda kada sam verovala samo u sebe.
Nisam ateista, ali nisam ni neki veliki vernik.
Recimo, pre 2 godine mi se desavalo nesto krajnje cudno. Imala sam snove zbog kojih sam se plasila da zaspim sledecu noc. Mucilo me to pa sigurno 2-3 nedelje.
To sam jednom i napisala na forumu i javio mi se covek na pp i rekao da bez obzira da li sam vernik ili ne, obavezno odem u crkvu Sv. Petke na Kalemegdanu i objasnio mi sta sve da radim kad odem tamo.
Reko, ma da.
Medjutim, snovi su se ponavljali, mesec dana nisam spavala kako treba i odlucim ja da odem.
E sad, sta mi se tek desilo na Kalemegdanu je prica da se najezis, pa cu je preskociti, reci cu samo da sam posle svih tih cudnih desavanja razgovarala sa, ne znam sta je, nije svestenik... uglavnom nakon tog razgovora meni kao da je pao kamen sa srca.
Da li je sve to bilo u mojoj glavi ili nije, ne znam, sve u svemu tu noc sam spavala kao beba i nisam nista sanjala.
Mozda mi se sve desavalo zbog prevelikog stresa, mozda mi je samo bio potreban neko za razgovor...ne znam. Znam samo da mi je covek pomogao, svaka njegova mirnim i blagim tonom izgovorena rec je imala znacenje.
Sve u svemu, nije me prosvetlio da ja sad nesto fanaticno verujem u Boga, postujem maksimalno, ali opet kazem jedino sta pomaze to je vera prvenstveno u sebe.
Nadam se da nisam promasila temu posto mi se to desava u poslednje vreme