[Dejan B]

Pretorijanske i gradske kohorte

Pretorijanska garda

Konzula su najpre štitila dvanaestorica liktora. Oni su sprovodili konzulove odluke i pratili ga dok je bio na dužnosti. Na stegu liktora bio je snop pruća iz kojeg je virilo sečivo sekire, znak konzulove vlasti nad životom i smti građana. Ali, ubrzo će se pokazati da straža od 12 ljudi nije dovoljna, pa je taj posao poveren odabranim vojnicima (extraordinarii).

Trideset godina posle bitke kod Pidne Scipion Emilijan (Afrikanus minor), sastavio je posebnu telesnu stražu od 500 ljudi. Taj skup ljudi nazvana je pretorijanskom, jer je boravila u logoru, uz šator vojskovođe (praetorium). Pri kraju republike, sve vojskovođe koje bi učestvovale u pohodima imale su posebnu stražu, zvanu cohors praetoria.

Careva straža

Avgust je pretorijanske kohorte povećao na 9 (4500 ljudi), od kojih su tri boravile u Rimu i bile pod njegovom komandim. Ostale je poslao u gradove u okolini Rima. Avgust je, 2 godine nove ere, na čelo kohorti postavio dva pretorska zapovednika (praefecti praetorio). Posle 25 godina ostaće samo jedan, a cela pretorijanska straža boraviće u Rimu.

Nova snaga

Počev od 2. veka, bilo je 10 pretorijanskih kohorti. Smestivši vojsku u grad, Avgust je zapravo doveo novu političku snagu koja je to tada držana po strani. Pretorijanska vojska koja je nasledila građanske ratove, ali i svetu dužnost ratovanja (sacramentum), ostala je ono što je i bila: oruđe, dušom i telom verno svom caru. I ubrzo, kad narodne skupštine postaju nemoćne, a senat podeljen, jedino će ta vojska biti dokaz jedinstva i moći. Pretorijanci su bili gradska vojska, tako da je car uz koga bi pristale sprovodio svoju vlast lakše od drugih. Pretorijanci su na vlast postavili Galbu i Otona. Ali, posle Otonovog neuspeha, Vitelije je raspustio pretorijansku i osnovao svoju ličnu stražu od ljudi iz germanskih legija koja je imala 16 000 ljudi, isto kao i tri legije.

Vespazijan je obnovio kohorte, ali bilo ih je svega 9. Domicijan, drugi Vespazijanov sin, povećao ih je na 10 i vratio im je staru moć. Ukinuo ih je konačno Konstantin, 312 godine n.e..

Plata i uniforma

Pretorijanci su, u Neronovo vreme, primali platu koja je bila čak 3.5 puta veća od plate legionara. Primali su i velike nagrade, često u vrednosti petogodišnje plate. Delili bi ih novoizabrani carevi. Nagrada se zvala donativum. Smatralo se da je pohlepa pretorijanaca rasla sa svakim novim carem, ali to je mišljenje osporeno. Zapravo ih je na taj čin navela želja za sjajnim carem, poput Cezara i Avgusta. Budući da su u izboru cara imali velikog udela, moguće je da su zaista predstavljali opasnost. Možda je ipak nepravedno verovati da je tim odabranim i disciplinovanim vojnicima upravljala glad za novcem i moći.

Pretorijanci su imali prepoznatljive stegove sa likom cara i njegove porodice. Nosili su tradicionalnu odeću koja je podsećala na oklop iz vremena republike. Carska straža nije imala prvog centuriona. Logor im je prvobitno bio u predgrađu Rima, a zatim u gradu.

Gradske kohorte

Avgust je osnovao i gradske kohorte koje su boravile u gradu. U početku su bile tri, a posle četiri, sa isto toliko ljudi kao i u pretorijanskim kohortama. Njima je zapovedao senator, gradski prefekt (praefecturs urbi). Ta mala senatorska vojska koja je nastala zato da uteši senat i opravda uvođenje gradske carske straže, nikada nije imala značajniji uticaj, pa je u piređenju sa pretorijancima njena uloga bila beznačajna.

Kohorte noćnih redara

Noćni redari, koje je takođe utemeljio Avgust, bili su vojnici tehničari zaduženi za borbu protiv požara. Postojalo je 7 kohorti noćnih redara (po 1000 ljudi u svakoj). Svaka je nadgledala dve od 14 gradskih četvrti.

Noćni redari obilazili su grad i imali ulogu policijske izvidnice. Tim kohortama komanovao je prefekt redara (praefectus vigilum).