[A6quattro]

Sve je dozivljaj, Subjekt je svejedno uvek u toku. Kao riba u vodi. Moglo bi zaista nesto da mu se dogodi. Mogao bi da zakasni na posao, mogla bi da mu probusi guma na automobilu, mogao bi zalogaj da mu zastane u grlu, mogla bi macka da ga ogrebe, mogao bi da umre u mukama. Ali, i on ima pravo na svoj licni dozivljaj.

Dakle, svi su ovi dogadjaji naknadne promene, nesto sto coveka koji pliva u tom toku kao nekakvo trulo deblo na cas izvuce iz te nesvesne, zamagljene bujice u kojoj polusvesno ispunjava zadatke dana.

To je dozivljaj, to je dogadaj, to je ono sto ucini da nas siroti Subjekt kaze: hej, pa ovo je nesto: premasan burek, gola zena, izlazak ili zalazak sunca. Svejedno je, nas Subjekt je izasao iz toka u koji mu ostaje da se vrati, i ciji mu deo ostaje da bude sve do onog trenutka kad ga neocekivana sila slucaja ponovo ne presretne.

Tok je u nasim zivotima pravilo, stvarnost je izuzetak. Tok je siguran, stvarnost je uzasavajuca i nesigurna. Tok jo ono u sta se budimo, ono sto preziremo. Dozivlaj je ono o cemu mastamo, dozivljaj je kao granica horizonta, nesvesno savijenje glave da bi se videlo gde je kraj duge.

Lepe stvari desavaju se po pravilu filmskim zvezdama. James Bond osvaja besprekorne lepotice, sarmantan je i duhovit. Klinci onanisu gledajuci plasticne grudi Pamele Anderson. Mase se tiskaju ispred slike "Nocna straza".
Umetnost koju konzumiramo nema nikakvo znacenje.

Daleko iza, u smrdljivom toku ostaje cedjenje bubuljica, zaljubljenost, grcevi u zelucu, zuljevi, veliki zalogaji koje gutamo sa mukom, jedan od miliona osmeha majke detetu. Ostaje briga i nada. I znojave ruke studenata na ispitu su tamo.
I paznja, i toplota. I neznost. I mazenje macke sa svojim potomstvom.

Tamo, u toku, sve traje, ali se pitanje opisa, kvalifikacije i klasifikacije ne postavlja.
Tamo. Sve ostaje tamo. Takozvana Umetnost nas izvlaci iz toka svodeci nase zivote na nistavilo imaginarnih trenutaka. Dopustamo da nas zabavljaju Djuzepe Verdi, i Jelena Karleusa. I ostala ekipa.

Pozornica je prazna. Iza nas huci tok u koji ne zelimo da se vratimo. U koji ne smemo da se vratimo. Biramo prazninu, estetikom isprani mozgovi analiziraju savrsenstvo baletskog skoka i ostavlaju nas da sedimo u mraku.
Nasa kuca nije u ovom mracnom i hladnom pozororistu. Nasa kuca je Tamo, u toku, od koga toliko zaziremo.
Nema estetike. Nema nicega. Gotovo potpuna tisina, kao na groblju. Cuje se jedino plasljivo cviljenje majmuna gladnog dodira.