Bilo ih je...
od telefonskog racuna od 1200 dolara, pa do nekih malo romanticnijih trenutaka...kojih se radije secam...
Bivsa mi bila iz Zg-a...i posvadjali se...vec je bilo vreme kad su nesporazumi bili sve cesci...i resim ja da cu da verujem u tu nasu vezu za oboje...i tako joj pomognem da prebrodi neku krizu...da probamo ponovo da stignemo do nas...
I ispricam drugu za sve to...i on kaze "Pa jel to nesto toliko strasno da ne moze da se resi jednim odlaskom u Zg?"...to mi kaze u petak u 15h...u 16h me odvede na zeleznicku i kupi mi kartu...i ja u 22h sednem na voz...sa sve malim plisanim medvedom
(jos jedan useljenik u Njenu sobu...i mala Dracena (koliko se secam))...i krenem tako...nisam spavao u vozu..svasta mi se motalo po glavi...uglavnom neke slike koje su davno naslikane...i vec pomalo pocele da blede...a zaboravili smo da pravimo nove uspomene...
I koliko god da se taj voz lenjo vukao kroz noc...sasvim rano je bilo kad sam ugledao natpis "Glavni kolodvor-Zagreb"...poceo je pljusak...05:50 ujutru...Pretrcim do tramvajske stanice...sacekam 4-ku...cini mi se...za tih dvadesetak metara od zgrade stanice do tramvaja sam bio mokar kao da sam plivao Savom do Zg...ali dobro...Mali Plisani Stvor i biljcica su bili dobro...u velikoj plavo-zutoj kesi...na kojoj, Boze, cirilicom pise "Beograd-nasa kuca!!!"
...to sam shvatio tek kad sam izasao iz tramvaja...i pokusao da odgonetnem toliko pogleda usmerenih ka meni tokom desetominutne voznje...nista neprijatno...samo cudno...
I tako izadjem na isti taj pljusak...pretrcim do zgrade...koju kao da je neko stalno izmicao...nikada nije bila tako daleko?...i pozovem...u 06:20 ujutru...subota je...njenu mamu na mobilni...da Nju ne bih probudio zvonom...njena mama...zapanjena...mi otvori vrata...i ja onako mokar...odem do sobe u kojoj je spavala...udjem polako...i sednem na ivicu kreveta...kako sam seo, tako se probudila...malo se pridigla...onako na laktove...i potpuno bila izgubljena...cutala i gledala me...nije bila sigurna sta se desava...i da li sanja...a nisam ni ja bio siguran...onako pokisao...sa Plisanim Stvorom u jednoj, i Dracenom u drugoj ruci...cekam reakciju...a reakcije nema...sigurno je prosao minut...navikla me vec na zagonetke u svojim pogledima...
I na kraju kazem "...mi smo samo dosli da vidimo da li jos uvek mozemo da te nasmejemo..."...i tad me napokon zagrlila...kako dugo nije...i kako nikad vise nije nakon toga...
Uglavnom...bez obzira sto vise nismo zajedno, ni jednog trenutka mi nije bilo zao sto sam to uradio...i nadam se da su i Dracena, i plisana zverka dobro...za nju znam da jeste...eto...