[A6quattro]

Mila moja, ruke mi drhte i slabost neka i bol pronalaze pukotine u meni i prodiru u svaku poru tela. Ceznja i ljubav, nemoc i strah mesaju se u mojim venama ispustajuci mirise koji me opijaju. U trenu prestajem da postojim. Moj casovnik se vraca na ponoc i umesto srece zaljubljenog zanosa, pod nogama se lome deelici stakla, svetlucavi komadici ceznje slucajno postavljeni tu gde jesu kako bi pokazali drugima bol.

Ne to nije razocarenje niti ocaj postojecim stanjem, to je samo strah od onoga sto dolazi. Moj spil je vec potrosen i nemam ideju na koji blef da odigram ovu partiju zivota, a znam da je ne smem izgubiti jer sam ulozio sve.

Ponekad mi se cini da je zivot ruski rulet, svaku gresku platis metkom, samo sto ovaj ne ubija, vec nagovestava da ce te ubiti pre ili posle, a slutnja je gora od neispunjene ceznje.
Ma nije sve tako crno, opet ti kazem. Dobro sam ako te zanima, al’ redovno "doletim" na nase mesto, losim vetrom nosen samo da negde ispraznim ovaj teret teskih misli i emocija.

Veceras, jos jednom, po ko zna koji put cu sedeti na obali i razmisljati o onom sto je moglo biti. Sklopicu oci i u sebi izgovoriti jednu kratku molitvu tesko pomicuci usne kao da izgovaram poslednju zelju trazeci od onoga koji me nikad nije izneverio samo jos jednu priliku da lezeci u tvom krilu dobijem sansu da svaki naredni san odsanjam bas na tom mestu na kojem cu, nadam se, jednom docekati i poslednje jutro. U tvom narucju. Zauvek...

M.