uvek smo znali dobro da se organizujemo, moje drushtvo i ja.. no uvek kasno ukapiramo
krenusmo u subotu iz muzeja ka podzemnoj, no kako je u nedelju bila Portorikanska parada, svi su se vec pripremali dan unapred, ili shta su vec radili, pa ih je bilo ko pljeve.. i ulazimo u dupkom pun voz, ni igla da stane, doslovce se ljudi gaze.. svi se neshto deru, mashu onim zastavicama, pevaju.. ne bitno! dolazimo na 42. ulicu (BTW -- jedna od najvecih stanica!) i ljudi izlaze, izlaze, izlaze.. vec drugi pochinju da ulaze.. i odjednom jedna zhenska (bicu pristojna pa necu da delim pridjeve i epitete) od 25o kila (ali bez preterivanja!) ustane, i pochne da se gura ka vratima, vichuci "ocu da izadjem, ovo je moja stanica, skalanjajte se!" i neki tip joj kazhe, za koji k**** se nije ranije ustala, kad vidi da je guzhva.. i onda pochne tu njemu neshto da dobacuje, da shta on njoj ima to da govori, ovo ono.. i u celoj toj vrisci, deranju i naguravanju ta ista guska od 25o kila (tako mi metle, ne lazhem!) stane sa svojim
shtiklama meni na nogu.. a ja u japankama
odjednom sam sve zvezdice videla
uhvatila sam se za onu shipku i taman da cu joj kazhem par rechi, ona se iskoobelja napolje
a ja poshla dalje sa plavom i nateknutom nogom
elem, ne bi to bilo mozhda smeshno, da tu istu vecher nismo zavrshili na nekoj brazilskoj svirci di smo djuskali bosi.. i dok smo tako djuskali bosi neka shtiklerashica stane mojoj drugarici na nogu
ee onda je ona videla zvezde.. ali sam je uteshila da ova njena nije imala 25o kila
pa kao, bilo joj je lakshe, donekle