[A6quattro]

Ovaj svet ce biti sve gori, kvalitet zivota ce opadati sve dok budemo sminkali ovog monstuma. Kapitalizam, patrijarhat, fasizam - zovite ga kako god hocete: On nece postati human ma cime ga obojili. Oni koji se nadaju da ce "sve izaci na dobro" se, ustvari, nadaju spasenju sopstvene pozicije, a ne spasu covecanstva. Odlepite svoj ego od ega kapitalizma i zgazite ga kao crva: ako dovoljno nas to ucini, oduzecemo glavnu hranu monstrumu.

Ako, na primer, danas zamenimo sve sadasnje sijalice novim, stedljivim, vec sutra ce efekat naseg poteza biti ponisten. Jer ce sutra na svaku staru sijalicu doci deset stedljivih, i izazivace vecu potrosnju (zagadjenje) nego one predhodne. Isto vazi i za toliko zeljene elektricne automobile: kada bi sad zamenili sve smrdljive automobile novim, koji ne zagadjuju, samo bi neznatno usporili propast planete. Na svaka stara kola uskoro bi doslo troje elektricnih i sistuacija bi bila jos gora. Da bi se nahranili toliki elektricni automobili, morali bi izgraditi hiljade novih nuklearki! A sa tim bi se "usrecili", mozda i pre nego sa naftom.

Pomislite na ono sto biste hteli da promenite u ovom svetu. Onda razmislite koji je Jedini nacin da se to ucini. Dakle ne politicki najpovoljniji, ne najbezbolniji, niti najrealniji. Jedini. Recimo, hocete da spasete pingvine. Sta treba uraditi? Hraniti ih vestacki? Staviti ih u zooloske vrtove? Ne! Jedini nacin je da zaustavimo industrijski ribolov. Zauvek. Ili hocete da se izborite za pravedni svet u kome ce zene biti ravnopravne. Kakva prava biste im vi dali da bi se one osecale "ravnopravnima"? Ili bi potpuno ukidanje klasnih, religijskih i socijalnih prinuda bilo ono potpuno, Jedino resenje.

Uzmimo samohrane majke i njihovu decu. Najugrozenije kategorije u zapadnom svetu. (Ako su drugacije boje koze, jos dva puta gore). Da li bi, recimo bilo dovoljno omoguciti bolje obrazovanje deci, i novcanu pomoc majkama? I do koje tacke to moze da ide a da ne ugrozi drustvo kakvo jeste? Jedino sto mozemo za njih da uradimo jeste potpuno oslobadjanje od prisilnog rada i kolektivna pomoc u odgajanju dece (pomoc, ne vaspitanje). A to u ovom svetu nije moguce. Dok je monstruma, zene ce crnciti i umirati u lancima, dok ce deca, usled siromastva i nasilja, ostajati u zacaraniom krugu.

Pocnimo od dna. Ground Zero. Sve sto je izniklo iz ove civilizacije je problem, i nemoze biti deo resenja. Mozemo fabrike obojiti u roze i zvati ih snevaonice, one ce i dalje otimati ljudima zivote i unistavati prirodu. Automobil ce, bez obzira cime ga hranili, trositi nesto i time zagadjivati okolinu, dok ce oni koji ga prave zauvek ostati robovi.

Industrijski kapitalizam (ili prosto, kapitalizam) je problem. Nista sto je on izmislio ne moze pomoci da prezivimo. Nasa nada, da bi postala realna, mora naci svoju snagu u vizijama sveta izvan kapitalizma. I mada nam se cesto cini da nista drugo ne postoji, moramo pazljivo osmatrati signale koji nam dopiru do mozga. Moramo biti iskreni prema sebi, prema svojim bliznjima, prema deci. Izaci iz poricanja (denial) i shvatiti svoju poziciju kao neprijatelja a ne kao utvrdjenje.

Ako hranimo dete hamburgerom i ono se razboli, ne mozemo zatvoriti oci pred svojom greskom. Zasto je onda uopste napraviti? Zasto uraditi sve ono sto su nasi roditelji uradili nama, ostavljajuci nas da se borimo sa zagadjenjem, bolestima, siromastvom? Svaka nova generacija ima sve veci problem, samo zato sto je predhodna odlucila da zatvori oci pred svojim problemom. A svakim danom je sve teze zatvarati oci.

Danas je najveca industrija proizvodnja poricanja. Sve sto se trosi, izgleda kao najosnovnija potreba, a zapravo sluzi odrzavanju slike da je sve u redu, da nema problema. I oni koji kupuju kola, telefone, kompjutere, kuce, zaista misle da je to sve, da nicega drugog nema. Zadovoljstvo se nalazi u izvrsavanju specijalizovanog zadatka i sve kracim mometima programiranog “opustanja”. Zbog potiskivanja principa zadovoljstva, drustvo balansira izmedju sna i neuroza, u realnosti koja boli. A za odrzavanje takvog stanja potrebna je upravo masinerija kakvu imamo.

Oni koji su ogrezli u poricanju zive u stanju slicnom vestacki izazvanom snu. S time da poricanje "zabavlja" deo mozga koji registruje zadovoljstvo dok sve ostalo biva umrtvljeno. Opstati i ostati u poricanju je takodje vestina. Kako se svi susrecemo sa problemima ovog drustva, neophodno je neprestano pronalaziti objasnjenja i "dobre strane" ovakvog stanja. Strasna psiho-fizicka terapija skretanja paznje, zaposljavanje svakog delica energije, zamene misli, iscrpljivanja tela kroz sulude vezbe, nasilne aktivnosti i bezosecajni seks ne daje pojedincu vremena da se sabere i shvati u kakvom haosu zivi. Ali, ne zavaravajmo se: cak ni oni koji su resili da vide i koji trube o ruznoci ovoga sveta, nisu sposobni da se odlepe od sise poricanja. Opravdavajuci se da "oni znaju", cine sve ono sto i oni koji su, po njima, "zabludele ovce".

Kako iskoraciti iz tog zacaranog kruga? Da li je "znati" dovoljno? Ili je dovoljno odbaciti konzumerizam, i tako, podignutog uda ili nosa, hodati kroz iste pejsaze kao i oni drugi koji jedino zadovoljstvo nalaze u kupovini svetlucavih predmeta? Koliko duboko treba da bude nase otcepljenje od sistema da bi smo bili slobodni? I sta to uopste znaci "biti slobodan"? ...

To Be Continued