Ja živim sa verenikom (od 16.06. biće i zvanično muž) pa se baš nalazim pozvana da prokomentarišem
.Stan u kome živimo iznajmljujemo, oboje radimo, i potpuno smo samostalni. E, sad... izlazimo JAAAAAAAAKO retko. Obično su to neke kućne varijante sa zajedničkim prijateljima. Što se tiče porodičnih problema, trudimo se da oni ne utiču u velikoj meri na nas - jednostavno, čovek nikad ne može da se otrgne od porodice u smislu da ga ne diraju problemi koja njegova primarna porodica ima, ali mora da nauči da, kad jednom počne da stvara svoju porodicu, više nije u stanju da u tolikoj meri pomaže i rešava probleme i u drugoj kući. To je tako, i ja sam čvrsto ubeđena da oni, koji dozvole svojim roditeljima i sl. da im vedre i oblače (od toga da se posvađaju pa odmah zovu decu da im saopšte pa nadalje) ne mogu u potpunosti da budu srećni u svojoj porodici, jer ih takve situacije rastrzavaju između želje da pomognu svojima i budu tu za njih, dok sa druge strane ni porodica neće da trpi.
Naravno, dešavaju se povremeno situacije koje nas pomalo izbace iz koloseka, ali mislim da ako je čovek zreo i svestan da je život upravo - i lepo i ružno, onda on može najnormalnije da se izbori sa svim onim što taj isti život nosi.
P.S. Nikad, ni kad mi je bilo najteže u životu, nisam osećala da "život mene živi" i da me melje. Valjda sve zavisi kako prihvataš stvari i da li ti je lakše da plačeš nad sobom ili da se uhvatiš u koštac
Lično, preporučujem drugu opciju
