[A6quattro]

Kada se za nekoga u zapadnim zemljama kaze da je "japi" (yappie - young american professionals), misli se na mladog radoholika u sivom odelu sa kravatom koji izuzetno dobro zaradjuje provodeci u kancelariji najmanje deset sati dnevno, koji nikad nema vremena, non-stop telefonira i stalno nekud zuri.

Ako taj isti termin primenimo na srpskog biznismena, dobicemo pomalo izokrenutu sliku: mladog obrazovanog coveka sa jednim ili vise mobilnih telefona koji je sve ulozio u svoj spoljasnji izgled, zaradjuje tek toliko da moze sebi da priusti pristojno odelo i koji se nada da ce njegovo vreme tek doci. Mladi srpski biznismen nema svest o tome da je ovaj koncept, nastao u Americi krajem osamdesetih godina, uveliko napusten zato sto je imao bumerang efekat. Nema svest ni o tome sta znace veliki obrt novca, rizik na berzi, menadzerska bolest ili problem delegiranja odgovornosti, sto je video u americkim filmovima i serijama. Srpski japi pokret pojavio se sa ekspanzijom mobilne telefonije, novih tehnologija i marketinske industrije, i izbacio je armiju visokoobrazovanih mladih ljudi koji govore strane jezike, lice jedni na druge i strogo postuju rigidna japijevska pravila odevanja. Al' opet mimo sveta. Biti mlad i lep, nositi odelo, kravatu i mobilni telefon nije vise u trendu na zapadu - japiji pripadaju proslosti, kao hipici.

"Mladi srpski japi" zaposlen je u nekoj stranoj firmi ili nekoj od malobrojnih uspesnih domacih korporacija, a da bi uopste mogao pomisliti za sebe da je japi neophodno je da zaradjuje najmanje 500 evra mesecno. Zabranjeno mu je da prica o svojoj zaradi, zivi sa roditeljima jer nema svoj stan, vozi deset godina star automobil, i masta o uspehu. Ono sto ga cini japijem jeste pakovanje - odelo, kravata i mobilni telefon, i motivacija - uspeh, bogatstvo i moc. Postoji tako citava generacija mladih poslovnih ljudi koji se lepo oblace i urbano izgledaju. Japi pokret u Srbiji, uslovno receno, predstavljao je odbranu od poseljacenja koje nam se desavalo u poslednjoj deceniji. Sa druge strane postoje novokomponovani srpski bogatasi u firmiranim odelima koji se po stilu i nacinu komunikacije ne razlikuju od prosecnog italijanskog mafijasa. Proces ucenja po modelu je prirodan, ali je u srpskom slucaju to samo puka imitacija, i u najmanju ruku je smesno. U uslovima zbrke u citavom vrednosnom sistemu, nije lako izgraditi profesionalni identitet. Japi nacin razmisljanja i odevanja, koji je zapravo pubertet profesionalizma, ne treba kopirati vec uklopiti u svoj model. Poslednju deceniju u Srbiji je izvestan broj ljudi presao iz jedne klase u drugu, i to ne svojom zaslugom. Opste prihvacen japi pravac, pored mnogo losih, ima i nekoliko dobrih strana: japiji su cisti, uredni, vredni, tacni i govore svetske jezike. Treba podsetiti na to koliku vaznost imaju domace vaspitanje, profesionalni protokol, licna i profesionalna etika, politicka, ekonomska i emocionalna pismenost. To je ono sto ce danas - sutra svet ocekivati dolaskom na srpsko trziste, a ne poslednji modni krik u odevanju i najnoviji model mobilnog telefona.

Fenomen nazvan "japi" nastao je s usponom mladih i ambicioznih ljudi koji su se naglo obogatili na svetskim berzama u Njujorku, Londonu, i Tokiju. Americka kultura je izbacila model "kako se postaje uspesan", i veliki broj mladih ljudi je zahvaljujuci tom modelu uspeo da predje iz radnicke u srednju klasu preskacuci letvice drustvene hijerarhije. Medju pripadnicima aristokratije i izuzetno bogatih ljudi nema japija. Psiholozi tu pojavu nazivaju meritizam - uspeh je ostvaren sopstvenom zaslugom. Osnovne vrednosti koje su mladi japiji postavljali sebi jesu uspeh, bogatstvo i moc, a sve ostalo, ukljucujuci i privatan zivot, bilo je nevazno. Osnovnu karakteristiku japija predstavlja preokupacija detaljima, striktno odredjenim nacinom odevanja i robovanje prepoznatljivim markama i predmetima. Japiji su izuzetno samostalna i agresivna bica nedovoljno fleksibilna, sklona autoritatirnom nacinu ponasanja. Iako su deo tima, imaju problem delegiranja odgovornosti. Oslanjaju se iskljucivo na sebe jer misle da ce ih drugi ljudi izneveriti.

Smatra se da je njihovu pojavu prouzrokovalo izuzetno takmicarsko skolstvo u zemljama kao sto su Amerika i Japan, koje je forsiralo profitabilna zanimanja: berzu, nove tehnologije, informatiku. Vrednosti iz porodice takodje su uticale na formiranje nove generacije poslovnih ljudi. Dolazili su uglavnom iz provincije zeleci da postignu vise od svojih roditelja i predju u visu klasu. Japiji su desubjektivizovana ljudska bica koja svoje prijatelje, cak i roditelje, posmatraju kao objekte. Stalno zure, nemaju privatan zivot i cesto ne znaju sta ce sa sobom za vikend. Stepen takmicarskog medju njima bio je na vrlo zavidnom nivou. Godinama nisu odlazili na godisnji odmor sve ubedjujuci sebe da tako treba, a desavalo se da su ih bosovi i na silu terali da koriste slobodne dane. Japiji su sagorevali na poslu, i vrlo brzo poceli da pate od osecaja da im je “casovnik iscurio”. Cesto se moglo cuti ne mogu vise da se zaljubim, i suocavali su se sa saznanjem da su sustinske stvari promasili. Kao posledica takvog ahedonizovanog nacina zivota pojavile su se depresija i sklonost ka lekovima, a kasnije i bolest dijagnostifikovana kao menadzerska bolest (cir, infarkt, tahikardija) ili pad imunoloskog sistema nazvan - yappie flue. Japiji su imali neverovatan odnos prema novcu. Naime, nisu ga trosili na zadovoljstva, osim na trendovske predmete i na putovanja, a cuvali su ga iskljucivo za katastroficne situacije tipa “ako mi jednog dana otkaze bubreg”, napamet su znali cenovnike najboljih klinika. Ostati mlad i lep po svaku cenu bio je imperativ japi kulture, te su boginji mladosti prinosene zrtve u vidu privatnog identiteta (zatezanje lica i tela, vestacki zubi). Kod cele jedne generacije istrosenih mladih ljudi suocenih sa fizickim i psiholoskim problemima narcisticka kultura pokazala je nakon nekog vremena bumerang efekta.

Poucen iskustvom, zapadni svet je napustio “kakodalogiju” (kako da postanete uspesni u deset lekcija) i kult mladosti. Pojavio se novi pravac - “ejdzizam”, u kojem su strucnost i iskustvo, a ne mladost, osnovni poslovni kvaliteti. Nakon velikog buma na trzistu, japi generacija je prekrsila striktna modna pravila koja je sama postavila uvodjenjem manje formalnog nacina odevanja. Pomama za robnim markama je ostala, ali je tradicionalno englesko odelo zamenjeno udobnijim italijanskim. Za poslovni svet koji je po pravilu nemastovit, kreatori su prvo na mala vrata uveli neformalni petak ( Casual Friday), kada se od zaposlenih nije vise ocekivalo da nose strogu poslovnu uniformu. Neformalni petak je potom poeo da ulazi u strukturu nedelje i u potpunosti razlabavio kodeks oblacenja. Novi japiji poceli su da glume nonsalanciju noseci ogranicene serije poznatih brendova - preskupe patike sa potpisom ili sat marke Cartier Tank model iz 1932, i tim detaljima su naglasavali svoju pripadnost odredjenoj grupaciji i polozaj u drustvu.

U metastazi poslovnog odevanja stiglo se do novog trenda, nazvanog rip-off, koji nije direktno vezan za japi svet vec za sredinu koja ih okruzuje. Rip-off je skupa ulicna moda, nasumicni odabir detalja bez stilske ujednacenosti, i ne moze da se iscita kao jedinstven kod. Novi modni trendovi poceli su polako da osvajaju scenu, ali cesto u potpuno pervertiranom obliku. Dobra strana rip-off mode je sto su kreativci kojima strogo odelo smeta u poslu najzad dobili legitimno pravo da skinu blejzer i pojave se na poslu u majici. Los primer predstavljaju pevacice koje uz zavijajuci melos ripaju u nekakvom stajlingu koji podseca na Madonu, sa kaubojskim sesirom na glavi.

Stajling novih srpskih biznismena u vecini slucajeva je komican, i ne razlikuje se mnogo od stajlinga folk pevacica. Mnoge srpske biznismene aktuelni modni trend trajno dezorijentise i daje im lazni osecaj zmijolike lukavosti i krokodilske odlucnosti. Tzv. srpski japiji nose skupa firmirana odela, ali ih upropascavaju detaljima: drecava, plisana futrola za mobilni telefon, kais koji ne pridrzava pantalone vec predstavlja simbol platezne moci, duboki dekoltei i previsoke stikle, kolicina i raspored plemenitih metala...