[ZOE]

Okean - Dis


Plavo, zlatasto nebo,uronjeno u crno sazvežđe
vekova, roje se pčele sumraka i popunjavaju prostor.
korenjem vazduha struje žile svetlosti, iako je već
uveliko sumrak nalegao nad vodom. Krotko mi boginjo
pevaj nad ovom svetom vodom, ovde gde duša zamire tiho
i raspline se od miline, od tvoje blizine, divni Orfeju,
žalče, osećam u vetru glas tvoje da(v)našnje pesme,
beli krinu mrkle noći, što sineš kad smrtni dah
plime pline. To li je ta tamnica svemira, kneže,
Taj okean,
kojim si nam pokazao u kakav nas odvodiš beskraj,
potonji vizantinče u crnoj i zlatnoj freskopisaniji,
imenovanoj metaforički kao Vizantija. A onda
odjednom zaćutiš, pa mi se od ucrvenjelih korala
učini tvoje srce i onda dugo, dugo, odgonetam u tami,
u tom vetrosnevu tišine, da li je potrebno više biti
čovek ili biljka, ovde, da bih zaslužio raskoš tog
rajskog snivanja. Izgube se tad i boje i odbegnu zvezde
u maglu ovovremenog izbivanja, ali slika sačuvana
u ramu večnosti, sa tvojim krupnim tamnim očima
(ko sa Risimove slike)
još dugo me prati, kad siđem nekad potonje, dole
do obale mora, ne razaznavajući tvoj svetli duh
od odbleska daleke munje,
što sine pokatkad u kasno leto. Ne znam, ja sad odlazim
kneže da popijem vino u tvoje ime, misleći još dugo
na taj nevini pad u dubinu, u rodnicu svemira, u svetvar
u(z)rastanja, vodu ukrotivu jedino u nama, pesnicima,
zbogom pesniče, možda ću da spavam, dok i mene ne stigne
taj Veliki Talas što smiruje i pokajava i najnemirnije
duhove, zbogom kneže do tada...