[morrib]

Ja sam sa ove strane duge, nisam uspeo da prođem ispod nje. Oni koji su otišli pre devedesetih, pošto su najčešće išli organizovano na već obezbeđeno radno mesto, najčešći cilj im je bio; Idem da zaradim neku crkavicu, da napravim ovde jednu kućicu, da se sredim, i što pre da se vratim. E to vraćanje je najčešće trajalo pun radni staž. Napravila se kućica, napatila se duša, porodica se rasturila. Ako su deca otišla za njima, tamo su formirali porodice, a njihova deca jedva znaju maternji jezik. Ako su deca ostala u tadšnjoj Jugi, ona su naučila mnogo šta od "potroši marke" uz malo muke, a kad su se matori vratili, sukob generacija ohoho.
Ostadoše po našim selima grdne kućerine i kuće kao svedok jednog izobilja i muke.Bitno se razlikuju "gastarbajteri" po tome iz kog su kraja došli. U istočnoj Srbiji je stalna smena generacija, babe i dede se vraćaju nazad, sinovi snahe nastavljaju da rade, njihovu decu dok ne odrastu čuvaju bake i deke , pa napred u inostranstvo. Dotle se izgrađuju dograđuju i uvek je neko ovde kod kuće.
Ako se neko prevario posle devedesetih da se pre vremena vrati sa ciljem da nešto počne da radi ovde, e tek je onda nadrljao(bilo je tada 100dem., mnogo para). Pare je pojela inflacija, ili zajam državi, a vraćanje nije nije bilo moguće nazad.

Posle devedesetih dve vrste ljudi odlazi van. Jedni koji su silom došli u Srbiju zbog ratnih muka, a koji odlaze na sve strane sveta, organizovano i neorganizovano.
Drugi odlaze po završetku škole na razne načine nalaze posao.
I jednim i drugim su dve stvari podudarne, odlaze sa celim porodicama i drugo odlaze da tamo žive i da se ne vraćaju više ovde.