iako su svi navijali da upishem gimnaziju i chak mi tamo "chuvali mesto", ja upisah gradjevinsku
oduvek sam neshto zvrckala, crtkala, i to je bilo onako, logichno... sve druge shkole su bile tudje ideje i na kraju sam ipak poslushala savet jedne moje nastavnice: "Gledam te 4 godine kako ne ispustash olovku iz ruku, neprestalno neshto crtkash, nacrtala si milion kutja i sad mi prichash o nekim drugim shkolama!? Ne daj da te ubede u te gluposti! Idi gde te srce vodi!"
Poslushala sam je i nisam se pokajala ni u jednom momentu. Uzivala sam uchetji ono shto volim i sve to mi je zaista kasnije koristilo na fakultetu.
Shto se faxa tiche, razmishljala sam o mnogim opcijama jer u tim momentima nisam bila nachisto sa sobom da li su razlizi mog upisa na arhitekturu pravi ili pogreshni. Pravi znachi voleti, zeleti da to radish chitavog zivota, uzivati u svom poslu, graditi, stvarati.... A pogreshni su zbog novca, zbog "zvuchnosti", elitarizma...
Desilo se shta se desilo i ja shvatih da su moji razlozi ipak oni pravi i od srca
Uz to mi srednja shkola i danas mnogo pomaze i stechena znanja samo nadogradjujem.
Da li bih ponovo uradila isto? SVAKAKO! Nisam se pokajala ni u jednom momentu ( ne rachunajutji prvih par meseci na faxu)