... ponekad ću možda naći nekoga za jedan deo puta, ali zauvek verovatno – ne...
možda ću još često morati da uzimam ranac, kada su mi ramena već umorna...
svakako ću još mnogo puta oklevati na raskršćima i granicama...
i ostavljaću po nešto... i posrtaću... padaću...
ali ću uvek iznova ustajati, ići ću dalje i neću se vraćati...
Možda nikada više neću biti sasvim srećna jer je ta ljubav sve razorila...
verovatno, tako rasejana, nigde se neću svojski osećati, ali će me uvek nešto držati...
ma to bile moje ruke...
jedno drvo...
dah zemlje...
