[A6quattro]

Mila moja, noc je predivna. Slusam te u svakoj pesmi, jer veceras sve pesme o tebi pevaju. U svemu si ljubljena moja. Posvuda si mila. Vecnot, neprolaznost i beskraji s tobom se ravnaju. Pitala si me o cemu mislim veceras. Ne znam odakle da pocnem da ti sapucem. Da li recenicom o tome kako nikada nisam sa ovoliko radosti prisao nekome i stajao,
i klecao, padao i trcao, letio. Da me niko nikada nije ovako snazno nadahnuo i da imam samo jednu viziju, jednu srecu i jednu molitvu. Da te volim svakim danom snaznije, lepse, neznije. Ili kako nikada nikoga nisam ovako voleo.
Mozda da ti sapcem kako nikada veci i plemenitiji nisam bio. Kako mi nikada dusa na zemlji nije sretnijim koracima hodila, niti sam nebu otkucaje srca silnije podavao...

Saptacu ti o cemu mislim veceras ljubljena moja… I sve sto cu veceras napisati je ljubavna magija misli natopljenih tobom koja granici sa nezamislivim valovima miline poslatih sa dalekih krosanja gde uzdignuti vrhovi planina razbrajaju ljubavne jade svih dodira neba u kretanju krugova.
Sve sto cu veceras pomisliti granici sa nemogucim i odnosi me u beskraj tvojih savrsenih dodira, u rukave neznih milovanja, u tkaninu tkiva pod razornim plimama zelja. Sve sto cu veceras okusiti bice toplo i vlazno, osuncano i mirisno od posebnih miomrisa - tvojih.
Moje ruke ispruzene tebi, nece biti samo moje, niti ruke drhtavog brsljana. Ruke coveka koji te voli... Jer tebi sam ljubljena u puste cini pripadanja gladan neznosti nocima legao. Kroz vatru i vodu plen tvoj sam u radosti postajao. Kroz kamen i pepeo u tvojoj kosi nestajao.
Gorio tvojim toplim vodama i tekao gorama. Ponornicom mesecine nagost ljubio. Tisinom se zaklinjao i teturao u nemoci posrtao. Pridizao i lebdeo. Nestajao. Znojem se nocnim u ceznji za tobom sijao. Strepnjama se zorom svetlucao. Prolaznost dana i nepremostivu daljinu prebirao i proklinjao.

M.