[A6quattro]

Radnicka klasa u savremenom kapitalizmu vise nije neprijatelj kapitalista: ona je njihov saradnik i njihov sledbenik. Radnicka klasa, zavedena olaksicama koje je dobila gotovo bez borbe, gleda u svog idola rasirenih ociju. Ovako hrabra izjava mozda izgleda bezobrazno, ali nas njena istinitost zauvek ostavlja tuznim.Jer, ako pitate radnika u Mancesteru ili u Bostonu, Melburnu ili Pekingu da li bi vise voleo da bude "na vlasti" a i dalje da radi ili da bude na vlasti a da ima nekoga da radi za njega, uvek bi izabrao ovo drugo. Burzoaska pozicija je vrhunac dometa radnicke klase, i to je bila i pre svih propalih revolucija, to je bila od postanka "radnistva". Cinilo se, istina, da se radnik bori protiv gazda i poretka, ali bi on, svaki put kada bi imao priliku da dodje do konkretnih razultata u toj svojoj borbi, vesto i oprezno izvukao prste iz vatre i pristajao na "bolje uslove", "vece nadnice", i slicno. I opet se vracao na isto mesto sa kojeg je krenuo, u fabriku. Njegov izbor je predstavljao pobedu za gazde, nikako za njega i njegove drugove, ali je on to video kao jedini izlaz, jedinu alternativu gladi, siromastvu, padu na drustveno dno. Niko se nije usudjivao da postavi pitanje postojanja fabrika i njihove toliko uzdizane nezamenljivosti.

Danas se strajkovi na Zapadu dizu zbog dva procenta povecanja plate, nikako za rusenje sistema. Radnici vole sistem i cuvaju ga. Njihovi krediti zavise od sistema i od zadrzavanja posla. Stoga ne zatezu mnogo. Radnik vise nije skroman; on zeli sve. On zeli da bude gazda. Njegova svest se razvila u svest onoga ko poseduje i kao takva ona nema druge zahteve osim da poseduje vise i kompletnije. Rad je nekada bio “izlaz” iz stanja gladi, danas rad predstavlja stepenik ka burzoaskim dobrima, ka vecoj kolicini robe i sigurnijoj buducnosti. Svaki radnik se nada da ce on ili njegova deca skupiti dovoljno novca ili dobara da mogu da se izdignu iznad "radnistva". On grabi sve sto mu se da. Skoluje decu da bi bili iznad njega, da bi ostvario svoje burzoaske ambicije barem kroz svoje naslednike. Razlika izmedju razvijenih i manje razvijenih sredina, sto se toga tice, stoji samo u vremenu koje je potrebno da se dodje do zeeljene pozicije u drustvu materijalnih vrednosti. Na zapadu je to moguce uciniti u dve generacije, ponekad i u samo jednoj. U manje razvijenim zemljama proces je nesto duzi, ali uvek dolazi do krajnjeg cilja: burzoaske pozicije. Pitamo se: Kako je to moguce? Gde je ona revolucionarna snaga, onaj potecijal, onaj proleter? Zar je moguce da ga je kapitalizam toliko korumpirao da vise nema zelju da se za bilo sta bori osim, povremeno , za vece nadnice? Odgovor se, naravno, ne svidja levicarima, jer je pozitivan i oni to znaju. Cak sta vise, oni su aktivno ucestvovali u pravljenu tog scenarija, pristajuci uvek na manje nego sto su, u neka revolucionarna vremena, mogli dobiti. Praveci se da predvode revoluciju, levicari su vodili kontrarevoluciju. Oni su, zarad vlasti, promenili radnicku klasu i pripitomili je. Proleterijat kakav je postojao u 19. veku vise ne postoji. Radnici su postali polukapitalisti i svoj izlaz vide jedino u punoj kapitalistickoj poziciji.

Ko je onda danas "radnik" u kapitalizmu? Ko zamenjuje one koji su avanzovali u burzuje? Odgovor ce se uvek pronaci u rastucim gradovima, u umiranju sela, u migraciji stanovnistva iz podrucja sa velikim natalitetom u podrucja gde natalitet stagnira. Danas svaka razvijena zemlja ima razradjene siteme uvoza radne snage, sto sa sopstvenih teritorija, sto iz nerazvijenih zemalja. Popuna mesta u fabrikama se vrsi gotovo automatski: kako generacije radnika odlaze u penziju ili na visa mesta u hijerarhiji, tako na njihova mesta dolazi nebrojeno mnogo novih radnika, zeljnih dela istog kolaca, dakle zdravstvenog i penzionog osiguranja, kredita, onoga sto oni vide kao jedinu mogucnost za odlepljenje od dna, sto vise ne podrazumeva (za radnike) umiranje od gladi. Time se populacija koncentrise na male prostore, gde je moguce manipulisati cenama radne snage, kontrolisati kreditne aktivnosti radnika, i sistemom otpustanje-zaposljavanje drzati imaginarni prst na obaracu, kao opomenu za svakog ko pomisli da moze da ne radi a da bude privilegovani clan zajedinice.

Jer, radnici su postali privilegovani. Mi nemamo zbog cega da ih zalimo. Oni sami sebe vise ne sazaljevaju. Oni rade i gomilaju. Kako se kapitalizam razvija (tamo gde nije jos dostigao neoliberalnu fazu), on unpred udovoljava zahteve radnika za boljim uslovima rada. On ne moze da dopusti, i u najvecem broju slucajeva u tome uspeva, da iskrsnu problemi izmedju radnika i uprave. "Socijalno, zdravstveno i redovna plata" su najnizi standardi a radno vreme se krece od 35 do 60 sati, kako ko izvoli. Plate su dovoljne da se "lepo zivi", znaci trosi, planira buducnost, razvija neki privatni biznis koji ce doneti ekstra dohodak. I ustedjevina za skolovanje dece, za otplatu stana, kuce, kola, svega sto ce novoj generaciji pomoci da korakne jednu stepenicu vise, i, sa boljim obrazovanjem, otplacenom kucom, bude sigurnija u razvoju sopstvenog kapitala. Ali, to ne znaci da radnik voli rad, samo da pristaje na njega zarad privilegija koje moze da kupi novcem za koji je rad prodao. U prvoj zgodnoj prilici ce radnik odustati od rada, samo da mu ona iskrsne (prevremena penzija, nasledstvo, sopstveni biznis, dobitak na lutriji, …)

Kako vecina radnika danas pripada nekom specijalizovanom sindikatu, on pristankom na uslove rada potpisuje ugovor da ce postovati propise i sindikata i kompanije za koju radi. Sindikat i kompanija su oni koji pregovaraju o poboljsanju (ili pogorsanju) uslova rada (vecinom o visini nadnica). Radnik mora da se povinuje zelji vecine, koja se izglasava jednokratno, putem delegata. U doba revolucionarne krize, radnici deluju kao jedno telo, bez individualnih ispada (bar ne javnih, s obzirom da se unistavanje masina ili alata nikada ne radi u lice gazdama). Ali duboko u srcu svakog pojedinacnog radnika nikada nije bio povrtak na posao pod "boljim" uslovima. To su uvek bile zelje uprave i vlasnika fabrika. Radnik je potajno zeleo da se vise nikada ne vrati u taj pakao!

Identifikacija radnika sa sopstvenim radom (u smislu u kome se zanatlije ponose svojom vestinom, npr.) je postala nemoguca onog momenta kada vise nije bio sposoban da vidi proizvod svog rada kao nesto sto bi mogao da upotrebi u svakodnevnom zivotu. Reklo bi se da je radnik, videvsi kolicinu robe koja izlazi ispod njegovih ruku, poceo da zazire od te robe i procesa u kojem ona nastaje. Zbog kolicine, ta roba mu se ogadila, a oseca i prezir prema njoj, sto joj umanjuje vrednost u njegovim ocima, samim tim umanjuje i vrednost rada koji je ulozio u proizvodnju te robe. Prenosno, radnik prezire i samog sebe zbog ucesca u procesu proizvodnje te otudjene stvari. Onaj deo rada koji odlazi na trziste sa proizvodom, za radnika je zauvek izgubljen. Ako zeli da povrati taj rad, on mora da ode na trziste i, za novac kojim je placen, kupi proizvod koji smatra delom svojih ruku. Drugi nacin, a to je ono sto mu je obecano od strane levicara, je da prisvoji plod svoga rada i njime raspolaze kako zna i ume. Ali, buduci da je u procesu proizvodnje vec izgubio odnos sa proizvodom (nije ga pravio za sebe) radnik ga ne zeli. On ne zna sta bi s njim i sama pomisao da "raspolaze" sa necim sto je za njega kao licnost neupotrebljivo, vise ga plasi nego varijanta po kojoj on raspolaze jedino novcem, sa kojim moze da kupi ono sto mu je "zaista" potrebno. Radnik se dela rada koji odlazi na trziste u obliku proizvoda odrice i on ga ne registruje emotivno. On pristaje na uslove u kojima prodaje svoj rad.

On svoj rad posmatra kao robu na pijaci, kojoj kaci cenu izgradjenu uslovima trzista, a ti uslovi nikada nisu u vlasti radnika. Dakle, radnik pristaje na pravila koja niti postavlja, niti je u stanju da ih bitno menja. Tu dolazi do potpunog prezira rada od strane radnika, s obzirom da ni proizvod ni cena njegovog rada ne zadovoljavaju njegove potrebe kao ljudskog bica. Jedini izlaz iz tog corsokaka je u robi za koju zamenjuje dobijeni novac: sto je vise ima, radnik se "oseca bolje". Tako se (vestacki) zatvara emotivni krug, i ukida potreba za pobunom protiv ne samo rada, nego protiv bilo cega sto se oko njega desava. Pretvaranjem svoje kvalifikovanosti u trzisnu vrednost, on sve vidi kao trzisnu vrednost. On dakle pocinje da razmislja kao burzuj, kapitalista. Antagonizam izmedju njega i vlasnika fabrike vise ne postoji; oni su, svako na svom nivou, isto. Gazda tezi da za ono sto poseduje dobije sto vecu kolicinu novca, a radnik radi to isto sa jedinim posedom koji ima - svojom radnom snagom. Obojica dobijeni novac pokusavaju da upotrebe na najbolji moguci nacin. Kupuju robu, ulazu u akcije, nekretnine, automobil... Jedino osecanje koje radnik ima u odnosu na svog poslodavca nije vise mrznja, nego zavist. U tom smislu, radnik u ovom stadijumu kapitalizma ne nosi onu iskru koju je nosio radnik 19. veka ili prve polovine 20, koji je radio za goli zivot, za hranu, i istinski mrzeo svog eksploatatora.

Trziste, koje se razvilo u megalomansku azdaju u poslednjih 50 godina, zahteva sve. I od svakoga. Niko ne biva postedjen te posasti. Trziste koje je sposobno da u roku od jedne decenije konzumira pola Evrope i Rusiju, da u dve decenije potpuno apsorbuje celu Aziju nije snaga sa kojom je moguce boriti se. Radnik nije samo lobotomiran od strane medija, on je potpuno konzumiran od strane trzista i u njemu vise nema nicega revolucionarnog. On ne vidi drugi izlaz osim utapanja u trziste i eventualnog potpunog prelaska na stranu kapitalista. Socijalizam je propao. Kina je poklekla (o Rusiji da ne govorimo). Jedina nada za komforan zivot je Zapad. Go West. Gde god da ga ima...


To be continued...